Sve nešto mislim da mladi Kecmanovićmože bolje – siguran sam štaviše i da može – ali ne da mu neki đavo. Mnogo pre nego što sam junošu imao čast upoznati lično, bejah ušao u nekoliko kafanskih polemika u kojima sam odlučno „branio“ (otužne li više reči) njegov roman „Top je bio vreo“ od optužbi za „genocidnost“. Ako bih (ponekad i delimično) uspevao da roman odbranim od „genocidnosti“, podsećajući sagovornike na sveto pravo umetničke prezentacije realnosti, morao sam da branim većfamozni Kecmanovićev „enter“. Ja, inače, preferiram „neenteričan“ prozni tekst, ali – podsećao sam gospodu nadrkane intelektualce – enter, neenter – to je stvar „grafičke obrade teksta“, tehnička dakle. Manite!
U svakom slučaju, držao sam da bi Kecmanović- nezavisno od političkih i ideoloških uverenja – mogao da dobaci povisoko iznad Smajlovićkine poetike apsolutizacije i demonizacije relativnog, očiglednog i naprosto banalnog. Kakvu je to, recimo, dobro čuvanu „drugosrbijansku“ tajnu Kecmanovićrazotkrio obznanjujući srpskom narodu i senatu da moja malenkost svakodnevno (većšest godina) piše kolumnu u „Danasu“ i da – viđi vraga i antićirilične nepravde – ima pravo i na „poduži“ godišnji odmor od – opet viđi vraga – cele dve-tri nedelje. Pa, ljudi moji, više odmora – a garant i bolji honorar – ima svaka Baba-Sera u Minhenu.
Da i ne pominjem da je nivo – „tast ti bio nacionalista, družio se s Ćosićem, a ti tako“ čak i ispod Smajlovićkinog.
Vreme je za „enter“. Đavo me je pre mnogo i mnogo godina – a kamo sreće da me mimoiđe – navratio da se zainteresujem za srpsku istoriju i priključenija. Tu istoriju manje-više površno svi znate, pa da je ne prepričavam, da me Kecmanovićne bi provalio da – ilegalno i antisrpski – pišem i za NIN. I to na ćirilici. Mala para, ali veseli čoveka.
Evo, prođoše tolike decenije i još uvek mi je vrlo malo šta u vezi s gorepomenutom istorijom jasno. Nikada, međutim, nisam tvrdio – niti mi je to na pamet padalo – da ustvrdim da postoje mnogi ljudi kojima su naši istorijski putevi i stranputice jasniji nego meni, ali isto mi tako nikada nije padalo na pamet da poverujem u postojenje srpskih hiperbića, kremanskih proroka, njihovih prorečenika i gatača u nacionalnu klozetsku šolju.
Nije, Kecmanoviću – ne skreći više pažnju – srpski nacionalizam započeo sa Dobricom Ćosićem, niti je pokušaj serije „neželjenih elita“ da se od Srbije napravi uzorna, uređena i prosperitetna zemlja bio jedini u Srbijinoj istoriji. Bilo je još takvih pokušaja. I daće Bog da ih i dalje bude. Pa da jednog dana – ako Gospod Bog da – u toj zemlji bude dobro i naciji i nacionalistima. Mada mi se – iako ne bih da širim defetizam – čini da je za to većkasno. Isuviše nam dugo traje „nacionalni preporod“, ako razumete na šta mislim.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
