Mala Srbija

Ali i podli i kukavički pokušaj pobede onih čiji su istomišljenici poraženi u Drugom svetskom ratu. Na ovaj način, baštine se tekovine klanja i ubijanja nesrpskog stanovništva, kao i ubijanja Srba antifašista, a u ime etnički čiste i „velike“ Srbije. Zvuči poznato? Isti fašistički princip krvi i tla, odnosno brutalnog i sistematskog istrebljenja etnički drugačijeg, bio je ideološko đubrivo na kojem su 1990-ih pokrenuti ratovi po bivšoj Jugoslaviji.

Međutim, u pitanju je proces i zla ideja koja je mnogo više od nedavno istorijskih, dnevno-političkih i generalno događajnih drangulija, te novonaučenog evropskog vokabulara „pomirenja u regionu“ i „dobrosusedskih odnosa“ po „Zapadnom Balkanu“. Kao i nešto mnogo više od pravničkih začkoljica i proceduralnih zavrzlama, te dežurnih silovatelja istorije po jednom od dva moguća recepta prema kojima će jedni da pokazuju kako Mihailovićevi četnici nisu krivi ni za šta zločinačko, u šta mogu da poveruju samo istinski zlonamerni ili lobotomirani, dok će drugi da pokazuju kako je sam Draža bio žrtva istorijskih okolnosti, jedan naivko tužnog pogleda, koji je zapravo kontrolisao tri i po čoveka (a i njih samo vikendom), odnosno dalekovidi mudrac i strateg koji je za ofanzivu na Nemce čekao da Jupiter uđe u drugu kuću sa Venerom ili da mu američki piloti dostave Teslino tajno oružje. A usput klao crvene bezbožnike i njihovu decu, najverovatnije iz razumljive dosade, jer šuma je to, unervozi čoveka.

Suština je u sledećem. U pažljivom procesu u kojem je bilo i posmatrača i novinara iz inostranstva, Mihailović je od četrdeset i nešto tačaka iz optužnice osuđen samo za njih – osam. Ali od kojih je osnovna bila upravo ona za izdaju. Jednostavno, umesto borbe protiv okupatora, Draža i njegovi su se orijentisali na borbu protiv partizana, uz ponešto genocida usput. Dođavola, on na sopstvenom suđenju priča kako su zarobljene partizane isporučivali nacistima u logore, u svojevrsnoj lekciji šumskog kolaboracionizma za početnike. Famozna Jugoslovenska vojska u otadžbini je ili sedela na dupetima nadajući se da će oslobođenje pasti sa neba ili je (in)direktno pomagala nacistima u masakrima, streljanjima i ubistvima, te se odazivala na fašistički poziv u bitke protiv partizana, kao na Neretvi. A kada su videli da je sve propalo, nekima su ustaše omogućile da se povuku. Rečima prijatelja, u borbi protiv nacista, Mihailovićevi četnici su nadvisili i Gandija. I to je bio i smisao optužnice protiv njega.

Na drugoj strani, partizani su do kraja rata mobilisali skoro pola miliona vojnika. Običnih ljudi koji su dobro znali ko je izdajnik, a ko ne. Ovaj, jedan jedini antifašistički ustanak na tlu Jugoslavije je počeo u Srbiji, u Srbiji je stvorena prva slobodna teritorija, a najveći deo partizana činili su ljudi iz Srbije. Umesto da su čekali bolje vreme ili da gužva prođe, oni su krvarili u teškim borbama, i bezmerno im hvala na tome. Ovim herojima, kao i mnogim žrtvama, današnja Srbija pljuje u lice. I zato, osnovno pitanje, koje treba neprekidno ponavljati, glasi: šta je kojoj gerilskoj formaciji bila osnovna strategija, te smisao delovanja na terenu?

U zemlji okupiranoj od strane fašista, jedni su udarali po fašistima, a drugi po bauku komunizma i turskoj veri. Municijom i oružjem dobijenim od istih tih fašista. U takvoj situaciji, apsolutno su nebitni ideološki sukobi, vlada u Londonu, američki piloti, pijani Čerčil, komunjarski sudski procesi, te predizborna kampanja, demokratija i budućnost regiona. Jer, najmračnija poenta rehabilitacije je u današnjem stanju svesti i duhu vremena koji dopuštaju da istinski izdajnici među nama, odnosno zaljubljenici u njih, ostvare svoje bedne namere. Svi mi dopuštamo da po televizijama, čitankama i, uskoro, sudskim presudama istorijski gubitnici, kukavice i izdajnici stoje pored istinskih heroja. Ostaje nam samo tuga jer su naše (pra)dede bile bolji ljudi od nas samih. I zato će četnička Srbija uvek biti mala, a partizanska ta koja je velika.