Majčinska bolećivost prema sinu, od njega pravi mekušca. Veoma i vrlo urgentno, a trajno.

To nam je izvanredno poučno demonstrirao Radoš Bajić u, ne znam varam li se kad to za drugima ponavljam, najgledanijoj televizijskoj seriji svih vremena i vremena u Srbiji, „Ravna gora“, koja je, dakle, nadmašila i gledanost i slušanost prethodne serije istog autora i njegove porodične, Bajića producentske manufakture, „Selo gori, a baba se češlja“, ukoliko, naravno, ne računamo brojne njene reprize na matičnom medijskom javnom servisu, na kojem i inače uživamo naše tj. „vaše pravo da znate sve“.

Radošu je bilo dovoljno samo deset materinskih nedelja, odnosno deset pedesetominutnih epizoda ili seansi vaspitavanja da svog junaka, kojeg smatra briljantnim starešinom i neustrašivim gerilcem, uprepodobi u lik seoske mlade koja se sve nešto snebiva i stidi, a njegovu vojsku u svatove, od kojih su pojedini, bogme, skloni raznim nedelima još dok svadba nije ni otpočela, odnosno, dok još ni stigli nisu na samo odredište, Ravnu goru, a nekoliko meseci pre nego što će uistinu započeti sa zločinima, pa tako usput, krenuvši iz Bosne, već kolju muslimane, siluju maloletne ćerke i sestre domaćina koji im pružaju utočište, a siromašnim seljacima otimaju ono malo hrane i kolju ono malo stoke.

Pukovnik kraljevske jugoslovenske vojske Dragoljub Draža Mihailović, jednom rečju Čiča, koji je odlučio da posle sloma i kapitulacije armije ne prizna tu kapitulaciju, pa se sa grupom oficira i vojnika dao u gerilu za oslobođenje otečestva i naroda, da ta njegova partizanska epizoda u praksi traje sasvim kratko, survavajući se u saradnju sa fašističkim okupatorom, bruku za otadžbinu a zločin nad narodom, pretvoren je ovde u bledu isposničku figuru, kakva ukrašava kič-ikonopise na panađurima, kudikamo skloniju tihovanju i sozercaniju negoli otporu i vojevanju.

Bolećivost autora idiotizovala je, dakle, svoje čedo da metilja po gudurama zavičaja i ne snalazi se ni u komunikaciji s pripadnicima roda svoga, ni u komandovanju sopstvenim vojnicima. I to nije prvi autor koji je hteo da divinizuje istu opskurnu istorijsku figuru, pa ju je svojim sentimentalnim vaspitavanjem razmazio dotle da više nije sposobna ni za šta.

Prvi koji je to učinio bio je veliki ljubitelj četništva, Vuk Drašković, u romanu „Noć đenerala“, dopuštajući đeneralu da, u tamnici, monološki izgovara i čini ono što nijedan tragični junak, u prisustvu samoga sebe, ne bi činio niti govorio. Drugi je, za Vukom, evo, Bajić. Nastojeći da Čiču očisti od afekata, očistio ga je sasvim od vojničke strogosti i sposobnosti komandovanja. Uz to, okružio ga je kraljevskim oficirima koji čak ne znaju da čitaju geografske karte (sic!), pa pitaju nepismenog seljaka u Planinici da im na istima pokaže gde se nalazi Ravna gora. Da to, barem, nije nepismenost, nego, recimo, trenutna slabost subjekta saznanja, usled, na primer, halucinogenog dejstva gladi, što bi ovu dramu u pokušaju umestilo u žanr kojem doista i inklinira – u farsu.

Počujmo kako pukovnik Mihailović, u Struganiku, razgovara sa majorom Aleksandrom Mišićem, sinom vojvode Živojina Mišića, nagovarajući ga da se s njim zaputi na Ravnu goru i „digne treći srpski ustanak“ (uzgred, Aleksandar nije živeo u kući u kojoj je rođen njegov otac, a čiji je vlasnik i stanar tada bio Đorđe Mišić, moj deda po majci, koji će iz te kuće otići u partizane, da se iz njih u nju vrati i tu ostane sve dok ne bude pretvorena u muzej)!

Žaleći se na strahovite bolove u kolenu i na reumu, Aleksandar kaže: „Šta će vama moje krte kosti“, a Draža mu odgovara: „Nisu nama potrebne tvoje kosti, treba nam tvoja krv“. To je rečenica koju može da izgovori samo neuljudan vampir. Eto do čega dovodi diletantizam (u vaspitavanju ili režiranju).

A o kakvoj smelosti diletanata je reč, nek posluži još samo jedan od mnoštva primera, od kojih bi se mogla napraviti knjiga dvostruko deblja od knjige snimanja. Kad govori o svojoj glumačkoj ulozi kapetana Dejanovića, koju mu je udelio reditelj i otac, diletant u glumi, inače producent serije, Nedeljko Bajić kaže: „Ne znam previše o njemu, ali ga igram kao pravog srpskog oficira, časnog i oštrog, koji izvršava naređenja pretpostavljenih“. Dakle, ovoga glumim kao svakog drugog, a svakog drugog nek svako drugi igra kao što se glumi ovaj, naprosto, kao „pravog srpskog oficira“.

Diletantizam nikad nije samo neukost. Naročito kad ga kao stručnost adoriraju moćne i ugledne javne ličnosti. Tako je, da se podsetimo, o prvoj Bajićevoj seriji, tadašnji predsednik države, B. Tadić, govorio da ima „i etnografsku vrednost“, a o ovoj drugoj, znameniti dramatičar D. Kovačević, „da spada u red najboljih serija Bi-bi-sija“.

Diletantizam je, naime, i ideologija. Kako bi prećutao istinske i masovne zločine četnika, s kojima su započeli nekoliko meseci po dolasku na Ravnu goru, Bajić izmišlja sporadične njihove zločine pre dolaska na ovo odredište. I sve ih čine neki pojedinci, a glavni komandant u tome nema nikakve odgovornosti. Pazite, farsa se ponavlja kao tragedija!

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari