Čiča je stigao na Ravnu goru. Za to mu je bilo potrebno deset epizoda prvog dela „dramske trilogije“ Radoša Bajića. Bacio je pogled na proplanak okružen četinarima, uzljuljanim vetrom, i s omehom na licu rekao nekolicini svojih vernih pratilaca: „Lepo.“ Ta ocena, dobar je početak svakog piknika. U skladu s njom, razgorele su se logorske vatre i razapeli šatori poletno, kako i priliči primernim članovima svake ferijalne organizacije. Ima, dakle, puno pravo scenarista i reditelj serije: ova omladina, sa jednim čičom kao svojim gorskim vodičem, i nije došla ovde da protiv okupatora ratuje.
Izgleda da je ovu poentu dobro razumelo, za tu oblast najstručnije udruženje – Udruženje dramskih pisaca Srbije (UDPS), pa je njegovo predsedništvo odlučilo, jednoglasno, da scenaristi i reditelju „Ravne gore“ ponosne dodeli „Specijalnu povelju za doprinos slobodi stvaralaštva u tumačenju novije srpske istorije“ (ovo pročitati dva puta naglas!). I to čitavih sedam dana iliti jednu epizodu pre no što je pukovnik Mihailović (kojeg će u seriji Radoševoj, sin Radošev, Nedeljko, u ulozi kapetana Dejanovića, milošću oca imati čast da prekrsti u Čiču) stigao do bivaka ravnogorskog.
Obrazloženje, jednoglasno glasi da Bajić priznanje dobija kao autor igrane serije „Ravna gora“, kojom se „iz istorijski tačnog i objektivnog ugla, govori o tragici srpskog naroda 1941. godine, ali i o autentičnim protagonistima te velike tragedije. Bez ideoloških predrasuda, bez ambicije i namere da se stvore nove podele, da se ravnogorci pretvore u anđele, a da partizani budu demonizovani i kaljani, prvi put se istinito prikazuju bespuća i nacionalni sunovrat srpskog naroda u vreme Drugog svetskog rata“.
Nije mala stvar kad jedno udruženje za dramske delatnosti specijalnu povelju za slobodu stvaralaštva ume da dâ kao stručni žiri iz oblasti istorijskih nauka, a istovremeno i kao društvo za higijensku zaštitu i kao kolegijum teologa, specijalizovan za demonološka pitanja.
Stoga ćemo, za anale srpskih „bespuća povijesne zbiljnosti“, kako bi rekao precizno Franjo Tuđman, navesti ovde sva imena članova jednoglasnog predsedništva udruženja kojim predsedava Miladin Ševarlić, a potpredsednik mu je Bratislav Petković, doskorašnji republički ministar za kulturu, onako kako to stoji na sajtu ovog polimatskog dobrotvornog društva: Snežana Kutrički, Dragan Tomić, Aleksandar Đaja, Eduard Dajč, Momčilo Kovačević, Ivan Panić, Milan Jelić, Boško Suvajdžić, Nedeljko Bodiroga, Zoran Đikić, Dragan Kolarević, Milisav Milenković, Rajko Đurđević, Spasoje Ž. Milovanović, Predrag Bogdanović Ci, Raško V. Jovanović, Božidar Zečević, Živorad Ajdačić, Gorana Balančević.
Ova i ovome nagrada koju je dodelilo ovo i ovakvo predsedništvo, specijalna nagrada za istoriografiju novije povesti, teologiju sudnjeg dana i preventivnu medicinu, nema sumnje, „istinito prikazuje bespuća i nacionalni sunovrat srpskog naroda“ i srpske kulture u vremenu sadašnjem.
Na kraju prve trećine svog dramskog triptiha u nastajanju, ostavivši Čiču i četnike da, od sredine maja, planduju na Ravnoj gori, pre nego što će u septembru započeti kratkotrajnu saradnju sa partizanskim pokretom da već u novembru krenu u kolaboraciju, zamenivši, dakle, svoj pasivni antifašizam za aktivnu kohabitaciju fašistima (vidi moj tekst „Antifašizam i kolaboracija“, Danas, 12. maj 2012), autor i producentski tim, koji čine autorovi sin, ćerka i zet (Contrast studios), udarnički rade na pribavljanju finansijskih sredstava da bi mogli da nastave snimanje ove, kako bi to specijalno nazvao UDPS, istorijsko-teološko-medicinske sage.
Ovo porodično preduzeće koje, „bez ideoloških predrasuda“, već godinama zauzima najviše vremena dramskog programa RTS-a, ima jasan i didaktičan stav o toj sprezi familijarnog morala i društveno-korisnog rada. O tome svedoči sin Nedeljko, direktor serije: „Bajić nije zaposlio celu svoju porodicu, već se ta porodica udružila da zajednički, ni od čega, napravi nešto. Pogledajte malo po svetu, skoro svaka uspešna priča bazira se na instituciji porodice. Dokle ćemo mi Srbi da se stidimo toga?“
Ni od čega nešto, creatio ex nihilo, kaže ovaj ekonomista, i tako nas uvodi još dublje u tajne nacionalne teologije stvaranja kapitala, o kojoj je zborio i UDPS. Skrovište tog bića, stvorenog ni iz čega, te sakrosanktne ekonomske i kulturne vrednosti ni od šta i nizašta, bazira se, nota bene, na instituciji porodice.
Srbi, dakle, ovu ekonomiju božanskog i ljudskog, dramaturgiju porodičnog i javnog, nisu razumeli i stoga nemaju ono što svet ima: institucije familija koje pokreću privredu i kulturu, a samo ih zli jezici nazivaju tajkunima.
A sad, vratimo se pitanju: zašto je svog miljenika Dražu Mihailovića, Bajić doveo na Ravnu goru da tu piknikuje, i to sa družinom, koja je još pre nego što je tu došetala „počela da kolje“, kako već reče jedan četništvu odani istoričar? O tome u sledećoj epizodi ove kolumne. Kad nećemo mi Ravnoj gori, onda će Ravna gora nama!
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
