Raskoli

Na sred politikantsko-ideološke pijace iz sveg glasa poviču „kome ti kralja“. I eto njih u stroju pravovaljanih. Takvih bednika, da se razumemo, ima svuda u svetu; naša famozna posebnost je u tome što takvi neretko završe i u SANU. Ako baš i omanu, uvek nađu relativno pristojno uhljeblje u nekim novinčinama ili na nekoj televiziji. Političari ih (levi, desni, svi) drže kao malo vode na dlanu. I to s dobrim razlogom. Ti žandari pisane reči uspešno kretenizuju široke narodne mase, a vrlo malo koštaju. Par stotina evra i poneki blagonakloni osmeh i ručak. Pustite vi Kejnza, Stiglica i proče. Mi smo, dame i gospodo, zapali u bedu zato što nad nama vladaju bednici.

Meni su, moram priznati, oduvek bile sumnjive svenarodne i međunarodne ljubavi i mržnje. Ljubav, kao i mržnja, mogu postojati isključivo u odnosu dvaju (ili više) konkretnih ličnosti. Sve drugo spada u oblast mračnih i neosvešćenih strasti. Koje su idealno pokriće za krajnje džibersku sebičnost.

Evo, recimo, napiše neko nešto kritično protiv Ćosića, rečeni će to u svojim „sećanjima“ u nastavcima odmah definisati kao „napad“ i to ne toliko na njega lično, koliko na srpsku kulturu. Sa druge strane, vožd političkog krila seljačkog narcizma – dr Sahibija – hapšenje nekih eminentnih lopuža iz njegove sekte kvalifikuje kao politički progon. I, znate šta, odlično im ide. Ogrnuli se, bato, Srbijom, srpskom mišlju, srpskom salatom, pa ti čik reci nešto protiv njih. Odmah te proglase za autošovinistu. Ništa ne pomaže to što ceniš Svetog Savu, ali ne i Miru Marković, to što visoko uvažavaš Crnjanskog, Andrića, Selimovića, Pekića, Kiša, ali ne i polupismenog gedžovana.

Idemo dalje. Srbija je, cenjeni publikume, ovako jadna zato što su jadnici i bednici uspeli da je svedu i suze na svoju ništavnu meru i da tu meru – pendrekom i perom – nametnu svima ostalima. Neki se pitaju zbog čega su ti svati naročito pohasili tek nakon zavođenja kakvog-takvog demokratskog poretka. Zato što ima taj poredak ni malo ne odgovara. U tavom poretku i drugi mogu da kažu i napišu ono što misle. E sad, vlast se tu našla u neprijatnom položaju. Serpstvujušči su joj nasušno potrebni kao saradnici na poslu kretenizacije, a sa druge strane – nezgodno je (iz mnogih razloga) hapsiti i osuđivati drugomisleće. Eto, to je taj raskol, to je ta čuvena srpska nesloga, pa vi gledajte šta ćete i kako ćete.