Savremena umetnost

Slučaj je tako hteo, spuštao se mrak, svetlo je „trnulo“, naša se moderna pokazivala u vidu mračnog betona, te ako ste prošli pored stambenog naselja „Belvil“, tu teško shvatljivu takođe zamračenu tvorevinu, praznu, poput najstrašnijih zdanja karakterističnih za nekadašnju Istočnu Nemačku, tih represivnih ne kuća, već zgrada, za uništavanje stanovništva, onda se vi, čini mi se, sa pravom pitate šta je to što, upravo u fazama žestoke borbe za identitet i naciju, te njenu „duhovnost“, ostavljate deci da vas identifikuju.

Zamislite, Muzej savremene umetnosti sabirao je i otkupljivao najznačajnija dela likovnih umetnika Jugoslavije, u Beogradu, koji je tekovina dve Jugoslavije, se tako steklo sve što „niko drugi nema“, do mi ovde, već koji smo. Odnos države prema Muzeju savremene umetnosti i njegova propast, njegova načetost, njegovo urušavanje srazmerno je celokupnom odnosu prema tekovinama dve Jugoslavije. Koje su „propale“. Niko ne zna gde su i kako propale, a čini se da se to nikoga i ne tiče. Sa posledicama civilizacijskog tonuća. Tačno kao i Muzej savremene umetnosti, u nekakav nedovršeni mrak.

Epoha Zorana Đinđića dobila je formu i svoj toponim, te i sećanje, u obnovi i svetlu Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Dilema Hilandar ili Muzej savremene umetnosti, bez ikakvog „referiranja“ (tako se sada „zove“ odnos prema nečemu, ili nekome, napisanom ili izgovorenom), da su i Hilandar i Muzej savremene umetnosti tekovine vremena, donela je „duh vremena“ koji odriče savremenost, pa i stvarnost, te ukida kontinuitet kulturnog postojanja naroda.

Koji je dokinut igračkom od Investicionog fonda, koji je dotukao svaku ideju o „obnovi i izgradnji“. To bolje razume konobar u restoranu Ušće koji sa empatijom saučestvuje u žalosti svog izgubljenog pogleda na Muzej savremene umetnosti i kaže „I meni je žao, nekada su se ovde skupljali ljudi“, razume on bolje od „države“. Jer on implicite kaže da su ekonomija i prohod ljudi, publike, povezani sa kulturnim dobrom, koje prostoru i vremenu daju sadržaj i smisao. Na ledinu, pripremanu za ko zna šta, činjenicom da se Muzej ne obnavlja, ne dolazi niko, kao što retko ko želi da pribavi sebi prebivalište u naselju Belvil, jer se tu, ne može „stanovati“, „prebivati“, niti „biti“, rečju, teško da se može živeti, preživljavati možda.

Kako god hoćete, ali takva nedostatnost, pa i bol, pri pogledu na ljušturu Muzeja, ravan je užasu koji je izazivao prizor razrušenog Vukovara, ili dim „zapaljenih automobilskih guma“ nad Dubrovnikom. Nije li nemoć da se Muzej obnovi ravan potencijalu rušilaštva.

Slušam u „Insajderu“ o donacijama za „Dveri“, filmove zaposlenih službenika, ili njihove rođake, te donacije za Crkvu i crkve upravo kada „Kolubara“ ima najveće gubitke. Pa se pitam koja je to politička volja, u čemu je smisao tog javnog, moralnog i političkog suicida. Ima li tog privatnog, grupnog i partijskog interesa koji ima takvo istorijsko pravo da uzme sve, a ne ostavi ništa. Ili, da uništi sve. Pa nema.

„Kultura spaja“, „mi ćemo se pomiriti preko kulture“, „kultura je nas najbolji delegat“, „kada čujem reč kultura mašim se za revolver“. Nema onog belog svetla u „krilima“ i krovu Muzeja savremeni umetnosti koji je Novom Beogradu, po prelasku sa mosta, davao vid doma, prostora, modernosti, puta, i, ako hoćete, evropejstva. Šta je sve u Muzeju bilo, i eto, sada nema više.

Sećam se intervjua sa Džonom Kejdžom, i istom restoranu „Ušće“, bilo je to u vreme Bitefa, pre tridesetak godina. E, pa sada, ako neko mladio biće seta i „provodi vreme“ po šoping centrima, a „Ušće „ je najbliže, i ne zna za Muzej savremene umetnosti, niti šta je u njemu bilo, a nadam se i što će biti, onda kakav je to „vrednosni“ sistem i kakvog će to kulturnog i političkog „profila“ biti, ili se radi o nameri da upravo bude anestezirano i „funkcionalno“ za upotrebu nove klase, to jeste za robovanje. Asanacija terena, anestetik za narod. To se može videti po donacijama iz „Kolubare“, Investicionog plana i ostalim „davanjima“ i „izdavanjima“. I to je program, platforma. Nije stihijski, već sistemski.

Tako da je odnos države prema Muzeju savremene umetnosti „slika i prilika“ političke i kulturne volje. A ne nikakvog nemanja para, jer vidimo, da para ima. I da se „troše“ ili investiraju „političkom voljom“.