Negdašnji nemački, pretežno protestantski Breslau, glavni grad pokrajine Šlezije u kojem su nacisti na izborima 1932. osvojili 44 odsto glasova birača, po Drugom svetskom ratu, tačnije odlukom na Konferenciji u Potsdamu, postaće zvanično Vroclav – danas, po veličini, četvrti grad u, znatno katolički klerikalizovanoj, Poljskoj, kulturni centar u kojem su vidljivi tragovi nemačkog, poljskog i jevrejskog nasleđa. Ipak, Vroclav, pre svega, ostaje evropski simbol neljudskog, (anti)političkog procesa „razmene stanovništva“. Od 1945 – 1949. gotovo celokupni nemački živalj napušta grad da se u njega usele Poljaci izbegli sa istočnih strana koje je prisvojio SSSR.
Nemaci i Poljaci napuštaju svoje domove kao tuđe i preseljavaju se, silom odluke koja ima status međunarodnog akta, u tuđe kao svoje. Te putnike nenamernike, s prtljazima njihovih savesti, na scenu Vroclavskog savremenog teatra (Wroclawski Teatr Wsp’lczesny), kao oronule ljude još uvek britkog sećanja, izvodi reditelj Jan Klata da nam pripovedaju o svojim raseljeničkim sudbinama.
Dokumentarna predstava „Transfer!“ igra se već pet godina, a kad neko od ostarelih aktera premine, ulogu njegovog života, s onu stranu smrti, preuzima glumac.
Na pozornicu jednog vroclavskog pozorišta na kojoj se, kao i u svim drugim pozorištima na svetu, igraju komedije i tragedije, u raznim žanrovskim i stilskim varijetetima, na osnovu fabula istinitih ili izmišljenih, Klata izvodi autentične likove bez glumačkih maski da upravno saopštavaju o ličnim doživljajima koji, zapravo, predstavljaju zajedničku socijalnu i političku, žalosnu istoriju grada, podneblja i nacija.
Nastup aktera je kodifikovan. Oni na svakoj predstavi postupaju isto i izgovaraju unapred utvrđene reči. Umesto toga – na identičnoj pozornici na kojoj, u scenografiji Mireka Kačmareka, dominira, kao jasan simbol zavičaja i nostalgije, podloga od humusa – bilo je moguće da, svaki put iznova, improvizuju na određenu temu iz svog sećanja, što bi narušilo oblik pozorišnog predstavljanja, doprinoseći autentičnosti izraza. Ovako kako je to upriličeno, akter se zatiče u posrednoj ulozi glumca, i to glumca amatera, koji izvodi ulogu, i, bez obzira što je ta uloga on sam, poništava se kao akter.
Ako je akter autentičan, dakle lik sopstvene ličnosti, onda pozornica više nije mesto pozorišnog predstavljanja. Autentični akter upravo i ima tu funkciju – da promeni namenu pozornice i pozorišta! On na pozornicu stupa da bi (po)kazao ono što pozorišna predstava u određenom periodu ne može ili neće da (po)kaže.
Među akterima-naturščicima, u predstavi postoje i dramske persone Čerčila, Ruzvelta i Staljina koje, u žanru farse, nose/igraju profesionalni glumci. Dramska situacija u kojoj se nalaze, istorijski je verodostojna – susret na Jalti.
Ukoliko ostavimo po strani pitanje o preprekama ove inscenacije na pogonu čistog ispovedanja, kojem bi kudikamo bio primereniji dokumentarni snimak susreta na Jalti, recimo samo to da karikaturalno predstavljanje likova pomenutih državnika, a naročito Staljina, u žanru farse, nimalo ne doprinosi boljem razumevanju i kritici procesa političkih dogovora o tako ogavnoj stvari kao što je razmena stanovništva (o čemu je na Jalti pregovarano).
Setimo se samo, iz bliske nam prošlosti, kako su se seriozno, kao da razmeštaju šahovske figure pred odlučujuću partiju, Franjo Tuđman i Dobrica Ćosić dogovarali o „preseljavanju i zameni stanovništva“, za koje je Sajrus Vens predložio da se nazove humano preseljenje, „da to ne bi ličilo na etničko čišćenje“ – o čemu Ćosić piše u „Vremenu mržnje“, četvrtoj svesci „Piščevih zapisa“. Čineći paklene stvari dostojne zastrašujućih maskota, političari se drže kao uljudne persone.
Kratko i jasno, umesto da svojom autentičnošću ponište iluziju pozorišne predstave – akteri „Transfera!“ su u nju uvučeni.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
