O apatiji 1Foto: Radenko Topalović

Priznajem, apatičan sam. Ne mogu više da slušam ili čitam o broju opozicionih kolona, o bojkotu ili borbi, o pravoj i nepravoj opoziciji. Dosadilo je i bogu i narodu.

Pre izbora u decembru, rascepkalo je onu nacionalističku i prorusku opoziciju i „opoziciju“. A pre izbora u junu, pocepala se ova navodno građanska i proevropska, i to (hvala centralizmu) oko izlaska na jedino beogradske izbore.

Već viđeno. Tako je bilo nakon svih masovnih protesta, od „1 od 5 miliona“ do „Srbije protiv nasilja“. U međuvremenu, situacija je postala šizofrena u našem najbržem/letećem političkom cirkusu.

Pa Đilasova SSP ne izlazi na izbore u Beogradu i Nišu, ali zato izlazi u Novom Sadu. DS se predomislila.

Ovi iz najnovijeg DSS i POKS isto malo izlaze, malo ne izlaze. Partija koja se zove Zajedno raspušta svoj beogradski i novosadski odbor.

U Zrenjaninu se izlazi u dve opozicione kolone, a treća bojkotuje. Dežurni analitičari po nerežimskim televizijama sitnosopstvenički navijaju za svoje interese. Pojavljuje se gomila fantomskih lista.

A pojavio se i onaj Savo Manojlović.

I vaistinu se ne zna ko pije, a ko plaća.

Ali se zna sledeće. Nakon izvesnog domaćeg i međunarodnog uspeha koalicije „Srbija protiv nasilja“, opozicija je iznova rascepkana na subatomske čestice, kao i pre deset godina. Da li je to taj srpski nuklearni program? Ispravnim rečima Željka Bodrožića (NUNS), politička scena je „spržena“ i vlast je uništila organizovanu opoziciju.

Pa sa druge strane izbornih barikada stoji režimski monolit, koji je čak i na lokalne izbore (najzad) okupio ama baš sve goste Jovane Jeremić i Milomira Marića na jednu listu.

Šta im teško? Drugim rečima, SNS je konačno i otvoreno u prirodnom društvu sa radikalima, SPS i JUL (Vulinom), i tako crveno-crno upodobljeno od Horgoša do Trgovišta.

Sa njima su i Zavetnici, i Palma i PUPS, i Rasim i Pastor, pa i onaj teoretičar zavere sa Jutjuba. A mi brojimo opozicione anđele na vrhu igle. Zato je na delu jedno „Kako sam naučio da prestanem da brinem i zavolim apatiju“, parafrazirajući Stenlija Kjubrika.

Platon je davno izjavio: „Ako sam isprva izgarao od žudnje da uđem u politički život, mene je, kad sam osmotrio te prilike i video da se sve kovitla, na kraju uhvatila vrtoglavica“.

Jesmo li mudriji od Platona?

A stotine hiljada neapatičnih ljudi na ulicama u Gruziji trpe pendreke i suzavce zato što ne žele da budu ruska gubernija, već Evropa. Mi ovde cepamo dlake oko minuta na RTS i traljavog biračkog spiska.

I što se neće promeniti nikada, jer su to sami temelji naše fasadne demokratije. Na Peščaniku se razborito diskutuje o „razvodu“ i „pomenu“ opoziciji, o nepristajanju ili egoizmu.

Ali ko još ima vremena i volje da to čita? I liderčići opozicije pišu autorske tekstove na temu prozivke drugih liderčića iste. Svima su puna usta principa, izbornih (ne)uslova, borbe, ProGlasa, koječega, a opšti utisak je jedino – vrišteća neozbiljnost.

Ili pak ozbiljna borba za famoznog lidera opozicije, umesto borbe za vlast, bolju državu i društvo. I ko pri zdravom razumu tada ne bi osećao apatiju? Zagledao se jedino u sopstveni pupak? U svoju porodicu i prijatelje? Pa deder novu epizodu serije ili Evroviziju.

Farbanje jaja i ostalo tucanje. Ja sam sociolog, univerzitetski profesor, i redovni kolumnista Danasa već punih 18 godina – i postao sam apatičan. Bravo, kreteni.

I sad, najnoviji opozicioni kandidat Savo Manojlović takođe je primetio da „ključni problemi ovog momenta“ nisu zatvoreni mediji, zagađenost vazduha ili raspojasana korupcija, već „apatija koju osećamo“.

I nije da je sasvim u krivu. Međutim, politička apatija ili otuđenost čoveka od političkog sistema nisu ništa novo. O tome su davno pisali američki sociolozi Dvajt Din („Powerlessness and political apathy“, 1965), Marvin Olsen („Two categories of political alienation“, 1969), politikološkinja Ejda Finifter („Dimensions of political alienation“, 1970) i mnogi drugi.

Kao uzroci političke apatije izdvajaju se: politička nemoć (osećanje da ne možemo da utičemo na odluke vlasti), politička besmislenost (odluke vlasti su nejasne i nepredvidive), političko bezakonje (vlast krši norme ili zakone), politička izolacija (odbacivanje dominantnih političkih ciljeva i vrednosti), i politička razočaranost (zbog određenih odluka ili skandala političara) među građanima.

Slično je i danas, pa britanski glumac i komičar Rasel Brend u autorskom tekstu (Nju Stejtsmen, 2013) piše sledeće: „Nikada nisam glasao na izborima.

Kao i većina ljudi, potpuno sam razočaran politikom. Smatram političare prevarantima i lažovima, a trenutni politički sistem kao birokratsko sredstvo za unapređenje i privilegije ekonomskih elita“. Zvuči poznato i seksi?

Ipak, u Srbiji postoji jedna specifična (i krajnje ruska) verzija političke apatije koja se dugo zaliva i prihranjuje. Jer, kao sa fudbalom i Nemcima, vlast ovde uvek pobeđuje na kraju utakmice. A može i da se nadrlja ako joj se usprotivimo.

Apatija je tada racionalni odgovor ljudske „(a)političke“ životinje na okolnosti svog kilavog života. Ali i jalovi začarani krug: apatični smo jer se ništa ne menja, a ništa se ne menja jer smo apatični.

Najzad, šta je uopšte apatija? Izvorno, u pitanju je antički filozofski koncept („apatheia“) koji se vezuje za filozofiju stoicizma.

Za stoike poput Zenona, Seneke i ostalih, život ispunjen vrlinama je racionalan život bez strasti, osećanja ili „patosa“ (a + pathos).

Nije mudro da reagujemo emotivno na ono što ne možemo da kontrolišemo, od stvari iz prirode do stvari iz društva ili politike. Osećanja su greške koje vode u patnju i nevolju, i čine nas nesrećnim i frustriranim.

I zato stoici preporučuju oslobađanje od emocija u filozofskim raspravama od pre 2.400 godina, a koje podsećaju na savremene priručnike za samopomoć. Uzgred, upravo ti stoici beleže naprasnu popularnost u savremenom društvu.

Posebno u Silicijumskoj dolini ili među tehnokratskim elitama od Bila Gejtsa do Ilona Maska, kada dotični nastoje da zazvuče pametno.

U pitanju je krajnje jeftina ili „lajt“ verzija stoicizma, koja zapravo „stoički“ trpi i opravdava društvenu nejednakost i ljudsku nemoć. Ovakva filozofija samo je odbrana i zaštita mentaliteta podanika.

Nasuprot stoičkoj apatiji, valja čitati Albera Kamija i njegov „Mit o Sizifu“. Za Kamija, život je apsurdan, zato što ga gradimo na osnovu nade u bolje sutra, a to sutra nas samo približava smrti.

Međutim, čuveni udarnik ili pregalac Sizif zapravo je najmudriji i najslobodniji čovek od svih.

On razume apsurd, ali opet gura svoj kamen uzbrdo – umesto nihilizma, samoubistva ili apatije. Na ovaj način, Sizif zapravo poziva na stalni revolt, borbu i bunt.

Život je uvek na ivici smrti, „hodali mi uskim ulicama ili širokim bulevarima“, kako je to (navodno) rekla nemačka studentkinja i antifašistička aktivistkinja Sofi Šol. I zato je apatija toliko štetna, baš kao i svetonazor onih ljudi koje „politika ne zanima“.

Koji samo „žele da prežive“ i „koji ne žele da se njihovi mali životi uznemiruju ničim većim od njih samih, koji ne biraju strane i koji nemaju nikakve ciljeve borbe“. I smatraju da, ako ne talasaju i ćute kao buva u krasti, babaroga neće stići do njih.

A odavno je stigla, samo nisu javili na vestima.

Ukoliko naše živote shvatimo kao beznačajne i male – oni će beznačajni i mali da budu.

I do kraja istih ćemo ostati ogorčeni, zbunjeni i zapitani zašto je to tako. Čak je i Dostojevski prezirao malodušne ljude koji se mire sa svojom sudbinom i imaju skromne zahteve od života, nazivajući to samo-kastracijom.

Umesto toga, „Moramo se tući“, besmrtnim rečima Koče Popovića.

I upravo zato su Koča i još 1.800 jugoslovenskih dobrovoljaca otišli da se bore protiv fašista u daleku Španiju.

Pa je Kami izjavio „U Španiji je moja generacija naučila da se može biti u pravu, a biti poražen; da sila može poraziti dušu i da hrabrost ne biva uvek nagrađena“.

Pa šta? Sve nas čeka ilovača, zar ne?

Radi se o tome kakav će biti naš život.

Samo crtica između dve godine na nadgrobnom spomeniku ili nešto više od toga?

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari