Od trenutka kad četrdesetogodišnja Nadežda, od šloga iscrpljenog, osamdesetogodišnjeg Tatu, s kojim živi, smesti u bolnicu, pa do trenutka Tatine smrti – ne prolazi više od dva dana, što je vreme potrebno i da se poslednja faza ludila zastavnika Jokića, Nadeždinog ispisnika, Tatinog bolničkog druga, koji je četu vojnika naterao da pojede obrok u sosu od fekalija, završi njegovim samoubistvom u kasarni, te, istovremeno, da sedamdesetogodišnja Gospođa, prvakinja jedne od parapatriotskih opozicionih stranaka, poslanica u Narodnoj skupštini, odagna mogućnost za osumnjičenje njenog pedesetogodišnjeg sina, psihijatra Alekse, s kojim živi, (ili da mu naprosto kaže: „Upropasti me, dete“) jer je zastavnika Jokića već tri puta otpuštao iz bolnice kao zdravu, radno sposobnu personu.
Isto to vreme, ne duže od dva dana, biće dovoljno četrdesetogodišnjoj Aleksandri, koja je odrasla s Nadeždom, a možda joj je i sestra, da se zaljubi u pedesetogodišnjeg Ropca, Gospođinog savetnika ili bodigarda, u stvari bliskog saradnika oca šesnaestogodišnje Debele, osmakinje ponavljačice, takođe u njega zaljubljene, kojoj je Aleksandra privatna učiteljica ili starateljica što živi s njom. Šta, pak, radi onaj koji se ne pojavljuje i čije ime ne znamo – otac Debele? Mada se to ne pominje, nije teško zaključiti da je reč o kontroverznom biznismenu.
Ovih osam lica iz drame Biljane Srbljanović „Nije smrt biciklo (da ti ga ukradu)“ – što roditelja, nasilnika nad decom i slabima, a kukavicama pred autoritetima, što kćeri i sinova izmeštenih iz sopstvenih života u senku svojih roditelja da sanjaju njihove snove i služe njihovim poslovima, reprodukujući reprodukovano – reditelj Slobodan Unkovski je izveo na scenu ne da nam ih odbojno predstavi kao taoce autoritarne savesti, nego, šarmantno, kao ljupke karaktere, simpatičnih, a ne opasnih mana. Predstavu melodramski obeležava tema smrti kao nezaceljivog gubitka za najbliže, pri čemu se iz vida gubi da svet ovde napuštaju dva monstruozna lika i da suze za njima prolivene ukazuju na patologiju. Naime, „Smrt nije biciklo (da ti ga ukradu)“, drama je o tome da život jeste poput bicikla, da ti ga mogu ukrasti, i to najčešće najbliži, dok toga još ne možeš ni biti svestan. Autoritarna savest uništava individualni život tako kako to u drami predstavlja scena u kojoj devojčica poput papagaja napamet uči lekciju iz veronauke, te ume da ponovi reči o Bogu, nadi i večnosti, a da, govoreći u ime najvišeg autoriteta, nema pojma o čemu zapravo govori. Ove opasnosti – zbrinute duboko u nesvesnom likova drame, koja nastaje određenim vaspitavanjem i priprema tlo za autoritarne režime – predstava Slobodana Unkovskog ostaje potpuno nesvesna. Kritičnost u drami, suzbijena je sentimentalnošću. Jedan angažovan komad pretvoren je u bulevarsku predstavu, istina, visokog ranga i nadahnuto žovijalne glume Anite Mančić, Vojislava Brajovića, Svetlane Bojković, Branislava Lečića, Gorana Šušljika, Ljubomira Bandovića, Slobode Mićalović i Ivane Vuković.
U drami, na primer, nema ni pomena onim silnim poljupcima kojima u predstavi sredovečna ćerka obasipa bolesnog oca, „strašnog nasilnika i veliku kukavicu“, niti, na kraju, pošto je umro, otac na scenu izlazi da bi ćerki uzvratio kišom poljubaca, koja je tako dirnula publiku. Očeve reči kojima se završava drama: „A ti, dete, baš ne umeš da se snađeš“, zlokobni su spoj patetike i nasilja, koji „laktanje“ preporučuje i ozakonjuje kao najviši princip angažmana u palanci.
Ova suštinska razlika između komada i inscenacije, ogleda se i u razlici između dekora i scenografije Valentina Svetozareva. Tribine na sceni, koje publika gleda s leđa i odozdo, uopšte nisu u polju igre – dakle, nisu scenografija, nego balast dekora, i kao što one ostaju van scenografije, tema autoritarne savesti ostaje izvan predstave.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
