KST

Ovde prevashodno mislim na istoriju gradske mitologije poslednjih nekoliko decenija 20. veka – vremena kada je Beograd prvi put počeo da liči na neku svetsku metropolu – na taj zbir ekscentričnih anegdota i urbanih legendi koje se prenose sa generacije na generaciju, zbir koji definiše onu neuhvatljivu kategoriju koju neki zovu „duša grada“.

Recimo, neverovatno je koliko se retko, i to u zemlji koja je svetu podarila reč vampir, pojavi bilo kakvo književno delo, film ili makar pesma koja će se zapravo baviti vampirima. I to ne samo Savom Savanovićem i njemu sličnima, već beogradskim vampirima iz osamdesetih godina, nekim našim The Lost Boys, koji večno žive, tj. mrtvuju, u jedinom pravom mauzoleju osamdesetih, Klubu Studenata Tehnike, čuvenom KST-u! Pripovetka Godine u magli Jovana Ristića (objavljena u istoimenoj zbirci priča istog autora) nam – nalik na neku epizodu Zone Sumraka – prateći dogodovštine tri prijatelja, pripadnika generacije sedamdeset i neke, koji se na različite načine (ne) snalaze u životu ovde i sad – odgovara na pitanje kako bi bilo vratiti se, makar na trenutak, u zlatno doba njihove mladosti.

Međutim, Jovan Ristić svojom pripovetkom ne komunicira isključivo sa svojom generacijom, ne priča samo o nostalgiji, i samo o osamdesetim godinama. Paradoksalno, iako je poruka priče da prošlost treba da ostane prošlost, on je upravo istrgao od zaborava jedan autentični beogradski mit, i tako dao i izgubljenim dečacima i devojčicama devedesetih pravo na „njihovo“ parče urbane istorije Beograda.

U svom filmu Šejtanov ratnik sam iz sličnih razloga ubacio scenu u KST-u: imamo glavne junake koji su nusproizvod Miloševićevog režima, žive na postmoderni, komuniciraju citatima, misle da istorija počinje od njih, i da su „jedinstvene pahulje snega u kosmosu“, ali tokom filma ipak shvataju da Beograd i Srbija postoje malo duže od njihove generacije, da ipak postoje pozitivne tradicije na koje mogu da se nadovežu, ali i da, hteli ili ne hteli, svi nose teret zajedničke mračne prošlosti. Iz tog ključa, ne postoji nikakva razlika između tog i takvog KST-a, Jovanovog KST-a iz Godina u magli, ili, kafane „Znak pitanja“ u kojoj stoluje Zulfikar Mehandžija.

I, eto, recimo da baš ovaj film i ova priča već čine dve tačke kroz koje je moguće provući liniju, početak niza. Zamislite koji je luksuz, u jednoj ovako skromnoj i ruralnoj kulturnoj sredini, imati kontinuitet filmova, pripovedaka ili (što da ne?) stripova o „vampirskom“ KST-u? Skoro dovoljno da nam stvori iluziju da i dalje živimo u pravom gradu, i da nismo samo gomila utvara izgubljena negde u godinama u magli…