Melanholije

„Melanholija“ počinje nizom toliko usporenih kadrova da se gledalac na trenutke čak i pita da li je slika zamrznuta i ima li nekog pokreta u njoj. Da je Fon Triru ovde palo na pamet da istražuje mogućnosti glumačke igre u „slou-moušnu“ sekvenca bi verovatno imala neku vrednost na estetičkom planu, međutim ona nije ništa više od sažetka događaja koji će biti prikazani u filmu.

Nakon ovog uvoda, slede dva dela. Prvi deo, pod imenom „Justina“, pripada junakinji filma koju tumači Kirsten Danst i događa se na slavlju nakon njene svadbe. U njemu se prikazuje gomila besmislenih pripadnika visoke klase koji se trude da poštuju neku tradiciju tako što se ponašaju u skladu sa nekakvim normama. Justina i njena majka odbijaju društvena pravila tog sveta i beže od njih. Drugi deo nosi naslov po imenu Justinine sestre Kler (Šarlota Gejnsburg), i u njemu pratimo ludilo dve sestre u iščekivanju sudara planete „Melanholija“ (za koju se nije znalo jer se krila iza sunca!) sa Zemljom. Kirsten Dans je odlično shvatila i iznela jednu misterioznu energiju koju poseduje njen lik, ali kontekst u koji je postavljena je ne zaslužuje. Na kraju, ono što ostaje kao utisak jeste da je „Melanholija“ neuspeli pokušaj da se kritikuje savremeni svet putem jeftine simbolike i ismevanja vladajuće lažne više klase – ali elementi koji bi trebalo da budu u funkciji ovoga ne idu dalje od „fazona“. „Melanholija“ nije subverzivan i revolucionaran film, već prazan postmodernistički predmet.

***

„Melanholija“ je reč koja dobro opisuje argentinski film „U budućnosti“ Maura Andrizija. Melanholija prema prošlom vremenu, koje nije u svakom od slučajeva bilo srećno – „U budućnosti“ je skup veoma zanimljivih i neobičnih ljubavnih priča iz prošlosti koje su ponekad tužne, ponekad srećne, komične ili intrigantne. Od žene čiji je muž tajno imao još jednu porodicu do čoveka kolekcionara amaterskih fotografija nagih žena pre ili posle seksa, i slično. U osnovi, ovo ostvarenje prati estetiku dokumentarnog filma, u smislu da su situacije u glavnom postavljene tako što jedna osoba (ili u nekim slučajevima dve) priča svoju priču u kameru. Problem ovog postupka je što film čini prilično vizuelno siromašnim jer je predstavljen u jednom obliku koji potiče od televizije i teško ga je prilagoditi za film. Uprkos tome, upotrebom „chiaroscuro“ tehnike u crno-beloj boji i postavkom kamere u prostor, Andrizi se trudi da pobegne od ove konvencionalne forme, što na trenutke uspeva, iako uvek reč dominira nad slikom. Međutim, postoji jedna scena, jedna priča, koja je vizualno neočekivana i vrlo interesantna, i izdiže se iznad ostalih – radi se o pripoveci kolekcionara fotografija nagih žena, u kojoj ne vidimo njega, već samo sekvence slika tih žena koje on skuplja i naziva „svojim devojkama“. Andrizi za sada bolje radi kada ima u rukama arhivski materijal nego kada mora sam da ga snimi, kao u ovom slučaju i kao što je prethodno dokazao u prvom filmu „Iraqi Short Films“ (2008). Integralno sastavljen od cenzurisanih materijala nađenih na internetu koje su snimali vojnici učesnici u ratu u Iraku, „Iraqi Short Films“ je nosio u sebi jednu političku dimenziju koja ne postoji u filmu „U budućnosti“.