Natprirodna veličanstvenost

Kapu dole za kraljevski dar sadržan u biću Kiri Te Kanave, to postrojenje grandioznog predajnika vibrantne radljivosti grla, koje obujmljuje, elektrifikuje i sporovodi vašu pobuđenu uobrazilju između svih groznica i požara halucinacije na sigurno tle natčovečanske, natprirodne veličanstvenosti!
Jer valjda još od dana Gene Dimitrovne na „Kolarcu“, sa jednog od BEMUS-a negde polovinom devedesetih, beogradski auditorijum nije odistinski imao prilike da bude zgranut snopom aristokratskih pevačkih dejstava koja režu poput kakavog polarnog lasera, pa vašem uhu ostavljajući za sobom pročišćene kanaliće zvučnog spasenja što najzad odvode do pravog pijanstva u finalu, ali pijanstva od čistog dijamanta, a ne od njegove razblažene tekućine ako razumete.
Kada se munjevito uverite u razloge zbog kojih je diva poput Kiri Te Kanave poželela da ponovo – nakon njihovog inostranog susreta – sarađuje sa Simfonijskim Orkestrom RTS, ovaj put pod upravom britanskog maestra Džulijana Rejnoldsa, no dakle odmah nakon džinovski energične Mocartove Uvertire za operu „Figarova ženidba“, ona je već tu, a „ona“ – to je visočanstvo u plamenoj odori pred kojim ostajete skamenjeni kao pred hiljadugodišnjim kipom pravo iz zore čovečanstva.
Njeni Mocart i Štraus u prvom delu nastupa decentni su poput milijardutonskih titraja gravitacionih polja planeta, a glas namah takav kao da to i nije jedan glas samo, već najmanje dva, jasno raznolika, u vrhunskom stadijumu kontrole do najsićušnijeg molekula, dakako bez i mrve napora.