Pavlović: Pod pritiscima ne mogu da funkcionišem

 Kada je trebalo da razgovaramo sa kandidatima kako bi se sproveo taj prvi javni konkurs za upravnika Narodnog pozorišta u istoriji kulture, u sali se osim nas sedmoro pojavilo još petnaestak ljudi i novinari. Nikoga nismo pozvali i oni su se tu pojavili neovlašćeno. Predstavili su se kao predstavnici sindikata, a moju molbu da napuste prostoriju odbili su i rekli kako će „da nas peglaju“. Izvesni gospodin Ćora pretio je kako će dovesti još 200 ljudi. Napali su i Nadu Blam jer, kako navode, ne podržava v.d. upravnika koji je ujedno i kandidat za upravnika. Nakon mog insistiranja da napuste sednicu i njihovog odbijanja da to učine, nije ostalo mnogo načina da se izbegne fizički obračun, osim da nađem neko takozvano rešenje i pustim ih da prisustvuju. Živorad Ajdačić je pitao članove UO da li su saglasni da ljudi iz sindikata prisustvuju i tu su se glasovi podelili. Sve je trajalo dva dana. Sve te momke je uvodilo pozorišno obezbeđenje koje je odgovorno pred v.d. upravnika, a u ovom slučaju pred kandidatom. Oni su šetali, dobacivali, postavljali pitanja kandidatima. Jedan od njih mi je prilazio, zagledao me i u tim uslovima smo razgovarali sa kandidatima. Na trećoj sednici, neko je pozvao policiju i održali smo sednicu u miru. Ipak, neki članovi, a naročito žene, izrazile su veliku dozu straha za sopstvenu bezbednost, budući da su već tada pristigle pretnje ako kandidat Savić ne bude izabran, da će „biti svašta“, štrajk, zaključavanje pozorišta. Prethodnog dana su mi se izrugivali na ulici, dovikivanjem dok sam izlazio iz pozorišta. U međuvremenu i kandidatu Spasoju Ž. Milovanoviću pristigle su pretnje, kao i Nadi Blam. Zaključio sam da bi moj ostanak u nečemu u čemu od osam kandidata sme da ostane samo jedan i da se bira između jednog kandidata bio apsurdan i da je vreme da izađem. Medijski tretman čitave situacije mi je dodatno pomogao da odlučim, kao i potpuno odsustvo ministrove reakcije. U strahu i pod pritiscima ja ne mogu i ne želim da funkcionišem. Drugi razlog je što je 2005. Dinkić uredio da se dug pozorišta od milion i 500 hiljada evra, dotacijom svede na oko 41 milion, a tadašnji v.d. Dejan Savić je smenjen. Na zahtev, ne za račun pozorišta, već samo za informaciju koliko kuća duguje, nisam dobio podatke. Treća stvar, zamenik upravnika, gospođa sa svim kvalifikacijama, smenjena je u oktobru sa obrazloženjem da nema visoku stručnu spremu, što nipošto nije tačno. Stavljena je na mesto saradnika u protivpožarnoj zaštiti. Da lakrdija bude veća, to mesto je već bilo popunjeno. UO je dvaput jednoglasno tražio da se nepravda ispravi i zaustavi mobing. Tim povodom oglasio se i v.d. upravnika rekavši: „Nema problema, izaberite me i ona će biti vraćena“.

Povukao sam se uvidevši da nemam alate da se institucionalno borim sa ovim, prepustio sam ministrima i drugim nadležnim organima da odlučuju o svemu.

• Neposredno pre našeg razgovora, Ministarstvo je poslalo saopštenje u kojem pozdravlja vašu ostavku i poziva ostale članove UO da slede vaš primer. Kako to komentarišete?

– To je bila moja želja. Ako imam dogovor sa ministrom da radim javni konkurs, da se izborimo za što više kandidata kako bi stvar bila što ozbiljnija i kvalitetnija, ako treba da anketiram zaposlene i ako imam obećanje ministra da niko neće uticati… a na kraju se ništa od toga ne desi, drago mi je što je tako. Nadam se da će pravo svetlo pasti na dešavanja u pozorištu i to u najskorijem roku.

• Kada ste naslutili probleme o kojima nam govorite, budući da istom prilikom kada ste zabranili novinarima da prisustvuju sednici, niste ni pomoćniku Dejana Savića dozvolili da sastanku prisustvuje umesto v.d. upravnika koji je bio na službenom putu u tom trenutku?

– Nemamo mi šta da krijemo, ništa nije bilo sporno na tom sastanku. Tražio sam od kolega čak da u fazi razgovora sa kandidatima novinari budu prisutni, ali sam preglasan. Jedina težnja je bila da se uspostavi red i da se zna ko može na čije sednice da zove koga. Mnogo ranije sam shvatio da nešto nije u redu. Po povratku iz Zagreba, gde smo imali sjajnu izložbu Milene Pavlović Barili, zatekao me je prvi konkurs. Savić me pozove i saopštava da narednog dana imamo sastanak UO i kaže mi, „da me izaberete i da završimo to“. Priznajem da tada nisam uviđao problem u tome što smo sednice imali u kancelariji upravnika jer su odnosi do tada bili potpuno kolegijalni. Na sednici je rekao, svi su bili prisutni: „Evo, sad ću ja da izađem, a vi me izaberite pa da što pre trknemo kod Brace (Bratislav Petković) da što pre potpiše, još je do četvrtka tu, više neće biti ministar“. Budući da je ostao samo jedan kandidat, meni je to izgledalo kao grozna poruka javnosti, da smo isti kao i svi, muljatori…

• Koja je svrha tolike borbe za vođstvo u kući koja stoji na tolikim dugovima?

– To je nešto što se utvrdilo kao običaj. Imali smo upravnike koji su igrali rulet bankovnim karticama pozorišta pa su aktuelni ministri peglali to, a ti ljudi i danas lepo žive, na plati ove kuće.

Savić je čak i u anketi zaposlenih učestvovao, pa je mimo naše odluke, umesto tri dana, „glasanje“ skratio na tri sata. Odredio je komisiju za glasačku kutiju koja će brojati glasove. Kada smo produžili glasanje, Dejan Savić je dobio 200 glasova, 170 iz tehnike i ostatak iz umetničkih ansambala. Svi ti ljudi koji su upali na našu sednicu su električari i dekorateri, a većina njih ima veću platu od prvaka opere. Tako je stvorena jedna vojska…