Postao sam onaj koji gasi vatru

Radi se na tome da otprilike sledeće godine na leto počne snimanje serije i filma „Jebo sad hiljadu dinara“ prema romanu Borisa Dežulovića. Baš kao u naslovu te knjige biće i cena karte za veliki humanitarni koncert u Areni, koji se naveliko sprema. Popularnom glumcu znači da ispriča redom kako je to krenulo, što „polako“ predočava u razgovoru.

Šta se trenutno zbiva sa vašim humanitarnim angažmanom?

– Ideja je ona koja je postojala i tokom prikupljanja novca za malu Tijanu. Budući da je užasno mučno i skoro nemoguće raditi pojedinačne slučajeve, jedina varijanta je postojanje Fonda s konstantnim prilivom novca od svekolikog građanstva, pošto već država ne može da se brine o svima nama, ili nema sredstava, ili neće, ili je to, prosto, ne interesuje. Ne ulazim u te razloge, a sramno je da deca umiru zbog nebrige. Ako postoji humanitarni fond, račun koji je naravno transparentan i ako svaki platežni čovek u zemlji Srbiji svakog meseca odvoji 20 dinara, pa to učini njih milion mesečno, onda je to 20 miliona. Mnogo je bitniji stalan priliv tih 20 dinara nego kampanjski sakupiti 1.500 evra.

Kakav će biti sajt na kojem još uvek radite?

– Biće specijalno dizajniran s boksovima kako bi ljudi mogli lako i tačno da prepoznaju o čemu se radi. Nazvali smo ga „Podrži život“ i naša ideja je, a imamo i kancelariju i telefon, da bilo koja majka iz Surdulice ili iz Smederevske Palanke koja ima problem sa svojim detetom može da nas nađe. Ili, mi možemo da pošaljemo tim doktora tamo da pregledaju dete kako se ne bi dešavale razne malverzacije. Fotografija deteta s dijagnostikom će biti okačena na sajtu. Zbog malverzacija iz prošlosti, važno je da račun bude transparentan kako bi ljudi u svakom trenutku znali koliko ima sredstava i koliko je kome još potrebno.

Fond ćete promovisati humanitarnim koncertom. Ko će učestvovati?

– Koncert će se zvati „Podrži život“. Imamo medijsku podršku RTS-a, koji će ga i prenositi. Intermedia će nam dati oglasni prostor za bilborde. A na koncertu će nastupiti: Brejkersi, Goribor, Beogradski sindikat, Letu štuke, Bad Copy, Darkwood Dub i razni drugi gosti iznenađenja.

Ključne godine ste proveli u Užicu, odakle su potekli mnogi prodorni ljudi. Utiče li na to možda taj hajlenderski predeo?

– Jeste. Ja sam hajlender u svojoj genetici, pošto sam rođen u Mostaru i familija moje majke je iz ovog grada. Dakle, hercegovački krš, plus to Pomoravlje preko ćaleta i plus tih 14 godina u Kruševcu i četiri u Užicu – sve vas to oblikuje i sklapa mozaik. Pogotovo što je Užice palo u periodu kad se čovek zaista formira. Mnogo su jače i intenzivnije te godine od 14. do 18. nego u Kruševcu od prve do četrnaeste. Dučić ima divan esej o Mostaru u kojem ga naziva svojim gradom iako je Trebinjac rođenjem. Ali on kaže da grad čoveka nije onaj u kojem se rodio, već grad u kojem je doživeo prve ukuse, mirise, boje, u kojem je pao prvi poljubac. Za mene je to Užice. A ceo onaj gornji tok Đetinje, gde je išla Šarganska osmica i gde je stari deo pruge, stvarno je specifična priča, uglavnom nepoznata Srbiji i prilična lepota.

Šta vam najteže pada u ovom poslu?

– Ljudi. Hiljadu ljudi, hiljadu ćudi, hiljadu različitih pogleda na to što radimo i zapravo je najteža stvar sve to nekako pomiriti. Godine su me naučile da postignem neku smirenost i da umem da stanem na loptu, što bi rekao moj ćale. U normalnoj komunikaciji postao sam onaj koji gasi vatru a ne onaj koji je raspiruje. Međutim, kad radim, kad sam na sceni, to još uvek nisam uspeo. Zbog toga što je veliki ulog. Investiram celog sebe, šta god to značilo, i ne umem u toj vatri da se iskuliram. Bio sam malopre s Vojinom Ćetkovićem i njegovom decom u parku i on, oprostiće mi, priča: „Čoveče, koliko je nenormalno kad si roditelj i nemaš živaca za decu, jer je to sve, u stvari, kontra onome što tvoj posao jeste. Ti si ceo život nabaždaren na to kad se kaže „akcija“. Tog sekunda si ti već u crvenom. A ovde ne smeš biti u crvenom. U tome je stvar.“ Ljudi su uvek najteži. Što bi rekao Žan Pol Sartr – „Pakao – to su drugi“.

Kakvo iskustvo nosite iz rada u reklamama?

– Predivno. Voleo bih da svaki filmski projekat radim kao što sam radio u reklamama. Ekipa koja ih radi je fenomenalna i zna šta hoće. Svako radi svoj posao i nikog ne čuješ dok to čini. To je jedna dobro organizovana vojska ozbiljnih profesionalaca. Kamo sreće da je svaki projekat koji se radi takav. To bi bilo potpuno fantastično. Da mi je neko pre 10 godina rekao da će mi snimanje reklama biti jedno od najdivnijih iskustava, ja bih se nasmejao. Dobra je zabava, sve je super.

Kada ste učestvovali u emisiji Bulevar i govorili o komunikaciji s Tijaninim ocem, da niste možda bili previše kritični?

– Gledao sam snimak nekoliko dana posle i to se nastavlja na onu priču da umem da spustim loptu – to je upravo primer toga. Ne mislim da sam rekao išta grubo.

Da li vas ispunjava ili muči bavljenje humanitarnim radom?

– Zapravo me ne ispunjava uopšte. Muči me. Muči me što se to uopšte dešava. Poenta je u tome da je poznatim ljudima dato da se čuju i vide. Ako je već tako, ne treba da služe samo za slikanje već da odgovorno doprinesu zajednici u kojoj žive na sve moguće načine. Prikupljanje novca za Tijanu je 55. akcija u kojoj sam učestvovao. Samo zbog toga što se sticajem okolnosti to desilo u Velikom bratu bačen je odjednom spotlajt na celu priču. Niko ne bi reagovao da je ta informacija plasirana u Beogradskoj hronici. Prašina se podigla zbog toga što kad ti u jednom ispraznom prostoru užasa kao što je recimo Veliki brat, još specijalka, znači, emisija o ničemu, pretpostaviš nešto vrlo realno i konkretno, a to je život osmogodišnjeg deteta, desi se kontrast i zbog toga je dobro što se tamo sve dogodilo. Faktički, za četiri dana mi smo sakupili milion dolara, što je bilo dovoljno za operaciju. Rekli smo, čekaj, naša snaga je mnogo veća… Ali, užasavaju me te nesreće koje zadese ljude, pa ako me je Bog već postavio u tu situaciju da pomognem, onda bi bilo valjano da to izguram do kraja.

Verujete li u Boga?

– Da ne verujem, ne bih ga spominjao. Kako god. Verujem u kosmički balans, silu ravnoteže. Verujem u čistotu, pre svega. Hoću da kažem da ja u ovome svemu uopšte ne uživam. Oduzima mi mnogo vremena i energije i jedva čekam da postavim taj fond na noge, pa da se bavim onim što volim da radim. Ali, makar smo nešto uradili. Parlament je izglasao da sva deca kojima je potrebna transplantacija vitalnih organa idu o državnom trošku u inostranstvo. Spasli smo Ljubicu, spasli smo Unu… Neke nismo uspeli da spasemo. Danas su mi javili da je umro mali Nikola iz Niša. Mlad dečko, 21 godina.

Da li se, s obzirom na to što veliku količinu identiteta preuzimate na sebe, za glumu možda može reći da je đavolji zanat?

– Ne menjaju li ljudi svakodnevno lica i karaktere? Da li se vi uvek ponašate u skladu sa svojim bićem? Naravno, kao i ovaj konobar ovde. Da li je to onda đavolji zanat? Ovde to nije pritvorno. Jedan moj kolega je pitao patrijarha Pavla, pošto mu je rekao čime se bavi, da li je kada igra negativce to đavolji zanat. Pavle mu je rekao istinu koje sam, moram da kažem, ja bio svestan. „Znaš šta, sine, dobro često mora da uzme na sebe masku zla da bi pokazalo svetu koliko je dobro zapravo dobro, a koliko je zlo zapravo zlo.“

Zašto je važno da ljudi dođu na koncert?

– Zbog toga što će njihov novac otići tamo gde treba – da neko dete možda ostane u životu i zato što će se sigurno dobro zabaviti. Ja bih otišao na takav koncert i da nije humanitarnog karaktera. Voleo bih da se zahvalim svim saradnicima u Fondu koji su se sami javili da pomognu. Formirali smo Upravni odbor u kojem su između ostalih: Svetislav Basara, dr Ratko Božović, Žarko Paspalj, Vanja Grbić… ljudi od integriteta i ja im se od sveg srca zahvaljujem. Želim da se zahvalim Areni, Sky Music-u, svim bendovima i muzičarima, svima koji rade na ovom projektu i ljudima koji će doći na koncert.

Ludigrad

Užice je kotlina, grad u kome nisu duvali vetrovi doskoro, dok nisu srušili onaj kamenolom iznad Belih zemalja. Vrlo specifična kotlina, mi smo ga zvali Ludigrad kad smo bili klinci. Mostar je isto kotlina, ali mnogo pitomija, rasečena, šira, koja ima svoju ružu vetrova, što Užice recimo nije imalo do pre neku godinu.

Kum Svetislav

Čini mi se da volite da istaknete da vam je kum Svetislav Basara?

– Basara je krstio Baneta, ali je porodični kum i mi ga svi tako zovemo. Sad kad sam bio u Zagrebu ne postoji osoba od Predraga Ličine, reditelja, do Zvonimira Bobana, penzionisanog fudbalera, koja ne reaguje kada se pomene Svetislav Basara. Bio sam ponosan. On tamo ima neverovatan fan klub. Basara je vrlo važan čovek u mom odrastanju. Postoje ključne ploče koje su ti obeležile život, filmovi, knjige. Ja nisam isti pre „Fame o biciklistima“ i posle nje. Tri puta sam je čitao i svaki put imao novi doživljaj. Tako je sa dobrim knjigama.

Beleži sve

Upitan gde više sagoreva kao glumac – u pozorištu ili na filmu, Sergej tvrdi u pozorištu, jer je takva disciplina.

– Nijedna predstava ne liči na prethodnu. Svaka naredna nosi nešto novo i ti kao glumac moraš to da dozvoliš da ti se desi. Film je mnogo egzaktniji. Imate scenario – prvu, drugu, četvrtu ruku. Kod nas sve obično stane na drugoj. I to peglate. Tapa, tapa, tapa i u večnost. Kamera beleži sve. Svaku misao, svaku emociju, a u pozorištu moraš da osvajaš taj prostor. Tu misao i tu emociju moraš da bacaš do zadnjeg reda, što je često vrlo teško, jer su naša pozorišta, osim Narodnog, arhitektonski prilično nefunkcionalno pravljena.