Hod kroz istoriju umetnosti

Turistički vodiči vas sprovedu kroz grad kao što vas kič književnost sprovede kroz, na primer, temu ljubavi. Izveštačeno i neubedljivo. Zato, nisam do poslednjeg dana htela da odem u Mocartovu kuću. A ni u Hajdnovu. Želela sam da zaobiđem sve tačke koje se nalaze na fejsbuku, u foto albumima napravljenim sa vikend putovanja kroz Beč.

Neke nisam mogla da izbegnem, razume se. Kad sam tek došla, u kraju blizu Margareten štrase, vrlo ušuškanom kraju grada, upisala sam kurs nemačkog. Kurs je bio beskoristan, jer su Kolarčeve knjige – koje sam dakako ponela – daleko bolje, za početak – nemaju ilustracije i ukrštenice, ali se ispostavilo da je to bilo mesto gde sam upoznala izuzetnu ekipu ljudi: moje prvo društvo. DŽef, Blejk, Barbara, Fernanda, ljudi sasvim slučajno okupljeni tu a svi povezani sa umetnošću. U početku jeste bilo kišno vreme, ali se provedravalo kako su ljudi dolazili više i više.

Barbara je snimala dokumentarac o emigrantima, o tome kakve priče nosimo svi koji smo došli ovde i razloge. Pričam im o tome kako Beograd ima ogromnu tvrđavu. Nije da je baš iz rimskog doba, i nije da su baš Rimski bunar izgradili Rimljani, ali izdiže se iznad ušća dve reke, i jeste tačka koja je opsedala i Eugena Savojskog. I baš dok to govorim i sedimo u kafeu Savoy, blizu Našmarkt pijace. Šperl kafe, kao što sam rekla, nije prepunjen turistima. Nije ni Havelka, pored koga je najbolje uhvatiti ’’frivejv’’ internet, blizu žardinjere.

Preko puta Havelke je tabla sa Kafkom i Maksom Brodom, hotel gde su se obreli. Prisećam se sa radošću kako je prva Brodova priča koja je ikad prevedena na srpski, upravo prevedena zahvaljujući tome što sam je pronašla u jednoj očevoj knjizi izabranih svetskih priča. „Proročica“ se zvala. U muzejima sam imala besplatni čas istorije umetnosti, sa prijateljicom, a potom i dodatne časove vojne istorije – kada mi je došao prijatelj. Rimski muzej i Vindobona: ovo „vindo“ kažu da znači „beo“, pa je ispalo da, zapravo, dolaskom u Beč možda jesam promenila grad ali ne i njegovu boju! Već prvih dana sam pronašla Minoritenplac. Minoritski samostan postoji i kod nas, koliko je meni poznato samo u Vojvodini, u Pančevu.

Vasa Pavković me je zaintrigirao hronikama ovog samostana, koje su objavljene u vidu knjige. Pitala sam se kakve li hronike Beča kriju ovde. Potpuno nepoznat trg za turiste, miran, neuništen masom. Slično važi za Karlsplac, gde je i Karlskirhe, u kojoj se tradicionalno održava Mocartov Requiem. Morala sam ipak, na kraju, da nađem Mocartovu kuću. Ipak. Kao i svugde, internacionalna pres kartica je bila dovoljna za ulazak. Potom sam, ipak, morala da pronađem kuću gde je Hajdn napisao „Stvaranje“. I kuću Štefana Cvajga, bez koga ja ne bih bila ja. Beč ima odlike Fantastične noći, zaista, ako uspete da ga čujete i otvorite ruke za Bečlije. Niste bili ovde ako ste jeli Saher, šetali se Grabenom (posebno oko Štefansplaca) i uslikali Šenbrun. To je neka vrsta obezličavanja grada, pa svi gradovi koje ste posetili nekako postanu isti. Niste bili u Beču ni ako ste se vozili kočijama. Sem, naravno, ukoliko je te kočije neko uhvatio u objektiv na način koji kreira atmosferu kao da se tu nalazite jedan vek pre.