Kuće ravnih krovova

Ulaz u kuću – osobenost je tibetanskog stila.

Može da bude sa vratima od drveta ili je umesto njih razapeta kruta zavesa od kože jaka. Iznad ulaza je nadstrešnica od rezbarenog drveta, a ispod nje nafaltana, platnena zavesa, najčešće žute boje, koja neprestano leprša u večitoj igri sa vetrom. Povrh svega, na sredini uzdignutog zida bogatijih Ijudi, postavljeni su rogovi jaka. Dovratak je ofarban jarko crvenom ili plavom bojom. Sve deluje vrlo kitnjasto na jednostavnom belom zidu. Kuće imaju ravne krovove, na nekim se suše trave, korenje ili neko drvo. Prednji, ulazni zid predstavlja jedan veliki prozor sastavljen od bezbroj malih okana sa staklom. Na sve četiri strane ravnoga krova postavljeni su štapovi iskićeni molitvenim zastavicama.

Zašto toliko prozora, pa ovo je zemlja snega, pitam se. Zbog sunca koje je dragoceni izvor toplote. U Tibetu nijedna kuća nema odžak. Tibetanci se ne greju!

Na ogradama ili zidovima seoskih kuća su crne „tufnice“. To su lepinje od jakove balege koje služe kao gorivo za pripremanje obeda. Ona koja pobeli i opadne skladišti se i slaže kao drva za vatru.

Predeo je i dalje bez ikakve vegetacije, nema čak ni sasušene trave, samo gola zemlja, sela, i zidom ograđene njive sa crnim jakovima. Ali, kako se približavamo Lasi, predeo počinje da se menja. Prvo se pojavljuje drveće: dve vrste, obe nama znane, a u tim surovim uslovima zakržljale i neprepoznatljive. Vrbe i topole! Seoske kuće su veće i napravljene od kamena, mnoge imaju jedan ili dva sprata. Za njihovu izgradnju Tibetanci ne koriste cement nego balegu jaka. Na krovu jedne primetila sam nešto neobično što se nikako nije uklapalo u predstavu o Tibetu.

Jeste, ma nije… jeste, pa… to je stvarno – satelitska antena!

Kasnije ću imati prilike da zaključim kako je Zapad, ipak, zakoračio u ovu daleku himalajsku zemlju.

„Ulazimo u Lasu! Videćete kako je to lep grad. Iz Lase možete telefonirati u bilo koji deo sveta i to iz hotelske sobe!“, veselo uzvikuje Rinčin: „Bravooo!“, radosno dočekujemo tu informaciju dok nas on gleda sa ponosom – jer naš tibetanski vodič, Rinčin, obožava svoj Tibet.

Kada sam ga upitala gde je naučio da govori engleski jezik, zagonetno je smešeći se odgovorio da ga nije naučio u Lasi, već u Indiji, gde je bio u ličnoj gardi vrhunskog verskog poglavara dalaj-lame. Bože, pa zašto niste ostali?

„Zato što sam svih osam godina – mnogo patio za mojom zemljom…“

I, mada je tamo živeo „na visokoj nozi“, vratio se u Lasu. Kada skupi dovoljno para, oženiće se, imaće jedno dete, voleo bi više, no, to mogu samo oni što žive u selima!“, rekao je tužno.

Sa obe strane su dugačke kockaste zgrade sa prozorima, vojni paviljoni sa kineskim vojnicima. Na jednoj od njih se uzdiže zvezda petokraka. Od 1959. godine Tibet je postao kineska autonomna pokrajina, a Lasa glavni grad.

„LAH“ znači zemlja, „SA“ znači bogovi. Lasa sa svojih 150.000 stanovnika je ZEMLJA BOGOVA. Postoji priča kako je nastala. Na mestu gde je sada grad nekada je bilo jezero. I tada, kao i danas, stalno je duvao vetar. Igrajući se, talasi koji su udarali o strme obale neprestano su proizvodili šaputavi glas: „LAHSA“… Kada je jezero jednog dana usahnulo, naselju koje se tu stvorilo dali su ime Lasa. Na obe strane široke ulice sa drvoredom ređaju se mali dućani sa trokrilnim, drvenim vratima. Kada se ona sklope, vidi se tezga, a iza nje, na policama, poređana roba.