„Pa dobro, zar ponovo?“ jeste pitanje koje čujem sistematski, već godinama, kada obznanim svojim prijateljima da ću jedan deo odmora opet provesti u Budimpešti. Posle početne neverice, pošto tvrdoglavo istrajem u svojoj odluci, reakcije idu od zdravorazumskog „promeni malo, ima još sjajnih gradova u Evropi“ do šeretskog (ili zabrinutog) „hajde lepo priznaj kako se zove ? Judit, Monika, Ester, Erži“.
Možda je poslednji odgovor najtačniji, jer se zove Eržebetvaroš, sedmi gradski kvart (kerulet) prestonice Mađarske. Ovo je, dakle, priča o jednoj uzvraćenoj ljubavi i njenim razlozima.
Ima ljudi koji vole sveže i besprekorno okrečene fasade, savršeno čiste i ulickane ulice, predvidive gradske itinerere. Eržebetvaroš je negacija svega toga, i baš zato je volim; da da, ženski rod, jer je za mene ovaj kvart večito mlada, buntovna, nepredvidiva i pomalo divlja mlada dama. Proteže se od centralnog gradskog trga Ferenca Deaka i Karolj-koruta sve do puta Doža Đerđa, inače, ulice koja izlazi na čuveni Trg heroja i u kojoj se nalazi i zgrada Ambasade Srbije. Ali moja Eržebet je samo prva trećina ovog trapeza, ne valja čovek ni u ljubavi da je alav; uostalom, ona treba da se otkrije polako, pešice, ćošak po ćošak, dvorište po dvorište. Njene ulice, arterije njenog vazda ustreptalog organizma se zovu Dob, Kazinci, Akacfa, Dohanj, Vešelenji, Kertes? ako u zabludeloj i zamišljenoj šetnji izletite na bučni i čak i noću saobraćajem zagušen Eržebet korut, brzo se vratite nazad u njen topao, ali tih zagrljaj. Možda u toj prividnoj aporiji (tiha, ali ustreptala) leži teško objašnjiva tajna ovog dela sedmog budimpeštanskog kvarta. Zbog velikog broja napuštenih zgrada, u prvoj trećini moje Eržebetvaroši radi ogroman broj kafića, restorana, pabova i diskoteka u unutrašnjim dvorištima zgrada, ugostiteljskih objekata koje turistički vodiči za površne neposvećenike imenuju vrlo nespretno, gotovo uvredljivo, kao „ruin pubs“. Dakle, ulice kvarta su uglavnom uske i mirne, neki mladi ljudi povremeno promiču, lokalno stanovništvo prati svoj uobičajen ritam života, psi (ali samo takozvani vlasnički, u Budimpešti je pas lutalica redak prizor!) manje ili više revnosno zapišavaju ćoškove zgrada. A onda, kroz oronuli pasaž ulazite u uvek drugačije unutrašnje dvorište i pred vama se otvara novi svet: Simpla, Kazimir, Flamingo, ima svega, za sve uzraste, ukuse, raspoloženja, dubine džepova, muzičke preferencije (dobro, nema narodnjaka, nismo u Zagrebu). Ovaj put, Eržebetvaroš me je počastila najboljim mohitom koji sam popio još od dana kada sam svoju studentsku doktorantsku tugu lečio u strazburškom tapas-baru u vlasništvu Vlade iz Aranđelovca. Ako u Budimpeštu dolazite samo jednom godišnje, iznenadiće vas desetine novih mesta, nekoliko novih murala, stara mesta sa novom atmosferom. Mlada, ustreptala, a već dovoljno iskusna da bi bila nepredvidiva. Volim moja Eržebetvaroš! A da li ona voli mene? E, da bih to saznao, moram da odem i sledeće godine.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
