Na sajmu knjiga

U Tiranu se ulazi sporo zbog izuzetnu gustog saobraćaja, a u vreme kada ljudi odlaze na posao ili se sa posla vraćaju, na periferiji se stvaraju velike gužve. I u samom gradu neprestano cirkuliše mnoštvo vozila. A kada je naš prijatelj prvi put došao u Tiranu, krajem osamdesetih godina, u gradu je, kaže, bilo svega osam automobila. Na Kadin predlog smeštamo se u jedan jeftin hostel; jedno od obližnjih dvorišta, sa starinskim bunarom u sredini, pretvoreno je u parking na kojem se za čuvanje automobila plaća dva evra dnevno. Iste večeri odlazimo na sajam knjiga, što je formalno razlog, a suštinski izgovor za naš dolazak u Tiranu. Usput prolazimo pored čudne građevine u obliku piramide, koju je projektovala ćerka Envera Hodže, i pored nove pravoslavne crkve neobičnog izgleda. Sajmište se nalazi na deset minuta hoda od centralnog gradskog trga, i mnogo je manje od beogradskog. Izložene su isključivo knjige na albanskom jeziku, a od čitavog događaja u sećanju mi je ostao naziv sajma: Panajiri i Librit. Prepoznajem sam reč turskog porekla, panađur, što znači vašar ili sajam, i reč koja na latinskom znači knjiga.

U Tirani ostajemo dva dana. Sasvim dovoljno da se uvidi da je taj grad – u kojem živi oko jedne četvrtine albanskog stanovništva – prostran, lep, živ i razvijen. U centru preovlađuju savremene građevine: hoteli, banke, restorani, tržni centri, fakulteti, stambene zgrade. Sve je to, kako s ponosom kažu Kada i njegovi poznanici Albanci, sagrađeno u poslednjih petnaestak godina. U gradu ipak ima i zgrada iz doba socijalizma, ali su njihove fasade uglavnom prefarbane u žive boje; to je ideja i delo bivšeg gradonačelnika, koji je sada predsednik albanske vlade.

Nekoliko Albanaca, sa kojima nas Kada upoznaje, obraća nam se na srpskom jeziku. Penzionisani profesor univerziteta kaže da je studirao na Ekonomskom fakultetu u Beogradu, Kamenička br. 6, i da je imao samo 26 godina kada je doktorirao. Knjižar iz Drača, koji je studirao filologiju u Prištini, pomaže nam da naručimo jelo i piće u restoranu. Čuvar parkinga počinje da peva „Pozdravi je, pozdravi, volim je ko pre“… Vlasnica omanje knjižare u centru Tirane ističe da bi volela da poslednje dane života provede u Srbiji. Prvoga dana našeg boravka u Tirani su gostovali odbojkaši iz Uba, i pobedili domaću ekipu sa 3:0. Prijatelj Kada nam to saopštava sutradan, i dodaje da je šteta što nismo išli na utakmicu, jer bi tako i gosti imali navijače. Poslednjeg, trećeg dana, u Prištini se igra prijateljska fudbalska utakmica između reprezentacija Albanije i Kosova. Na putu ka albansko-kosovskoj granici Kada nam priča da će stadion biti pun, da on lično neće ići na utakmicu, ali i da je siguran da će domaći navijači podjednako podržavati obe reprezentacije. Dok čekamo na pasošku kontrolu, u kolima pored naših vidimo nekoliko mladih Albanaca sa tradicionalnim belim kapama. Sigurni smo da su krenuli na prijateljsku utakmicu. Sa Kadom se pozdravljamo blizu Prištine. Vraćamo se u Srbiju svesni jedne, za nas, nove realnosti.