Šezdesetih godina moja ulica na Pašinom brdu, koja se tada zvala Romanijska, bila je popločana turskom kaldrmom. Za mlađe koji to ne znaju, to je kamena podloga ali od velikih neobrađenih kamenova. Nešto slično još postoji na Kosančićevom vencu. Na početku ulice, preko puta naše kuće, bila je jedna zemljana uzvišica koju smo svi iz ulice zvali brdašce. Kad padne sneg, a tih godina su nekako padali veliki snegovi, najmlađi su mogli da sankaju niz brdašce. Sneg bi pao u novembru i nije se topio do kraja marta.
Bilo ga je cele zime, i to dosta. Mi smo pravili tvrđave od snega pa smo se grudvali iz njih. Tvrđave, i ako su bile velike, visine preko naših glava, nisu smetale saobraćaju jer ga nije ni bilo. U ulici su bila samo dva automobila, jedna buba koju je imao komšija koji je radio u Ujedinjenim nacijama u Njujorku, a drugi, prelepi, tamnozeleni ford taunus je imao komšija Đorđević, građevinski preduzimač. Moji roditelji su 1966. godine kupili i treći auto u ulici, svetloplavog fiću. Kad je bio zemljotres u Skoplju, išli smo kod komšije Jovanovića, koji je jedini imao televizor, da gledamo potresne slike razrušenog grada.
Mleko u flašama su donosili na kućni prag studenti. Sutradan se ostavljala prazna boca da je odnesu. Hleb smo kupovali kod pekara Toše, gde su se pekli i prasići za 1. maj. Povrće se kupovalo u piljarnici a ostalo u bakalnici u Ulici gospodara Vučića. Sve se kupovalo na meru, brašno, šećer, kafa. Ja sam baki kupovao po pet cigareta. Kafa se pekla na šporetu smederevcu, pa se onda mlela u mlincu, samo onoliko koliko je potrebno za baku i za goste.
Ali, najlepše je bilo deci. U kuću nismo nikad ulazili, žmurke smo igrali uveče u tri komšijska dvorišta puna drveća, žbunja i senki od lampi sa bandera. Ćorave bake smo igrali pored ograde sa ružama puzavicama, pa je „ćorava baka“ mogla i da se dobro ubode. Jerječkinje-barjačkinje su bile za prave male gimnastičare. Pa onda bicikle. Moj nešto stariji drug Vlada je imao trkački bicikl, ram je bio Favorit, menjač Kampanjola, sa tabularima (to su one uske gume koje se lepe za točkove lepkom koga smo zvali smrdljevak). U bioskop na Slaviji, gde su se davali „kaubojski“ i „mačevalski“ filmovi, išli smo trolom broj 11 čija je početna stanica bila, kao i sada dvadesetdvojci, na vrhu Pašinog brda.
Skoro ničeg više nema, ni velikog snega, ni crvenog trolejbusa 11, ni brdašca, ni dece koja galame i igraju se po ulici, a ni onog spokoja, čini mi se.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
