Pustare u selu

Uzvraćam da je nekada, u ovo vreme, nedeljom pre deset, bila velika gužva u centru sela. Svake druge nedelje rukometaši su igrali utakmice na domaćem, u dvorištu škole, u centru sela. Tada je ritual uglavnom bio sledeći – kupe se novine pre deset, potom na utakmicu, pa na kafu i piće u Vatrogasni dom. Utakmicama malo kad je prisustvovalo manje od 200 gledalaca, rukomet je bio popularan i zabava za nedeljno prepodne. Prodavac mi kaže da je sada selo pusto, iako Čonoplja ima više od 4.000 stanovnika.

Ta konstatacija podsetila me je na rano detinjstvo, kada smo se igrali na pustari u Kosovskoj ulici. Bio je to, u stvari, jedan plac za kuću, zarastao u korov i još neko šiblje, idealno za kauboje i indijance. Međutim, ubrzo je na tom placu izgrađena kuća, nestala je pustara, pa smo se morali snalaziti po donjim dvorištima. Mirko Dražić, sekretar Mesne zajednice, reče mi da sada u selu ima 30-40 „pustara“, kuća koje su se srušile, građene nabijanjem zemlje u zidove jednostavno su se slegle. Za placeve, odnosno novu gradnju kuća nema zainteresovanih. Još je prazno, ili u njima živi tek po starac, stotinjak kuća, a kakve su prilike biće ih još više. Poslednjih nekoliko godina prodato je 20-30 kuća, a kupili su ih „građani“, najčešće Novosađani.

Ljudi prodali stanove, jeftino kupili kuću, razlikom častili potomstvo. Stambene zgrade, tip 7, zidane pre tridesetak godina mogu se kupiti za manje od 10.000 evra. „Super kuća“, 170 kvadrata, vredna bar 50.000 evra, nudi se za 22.000, a „otišla bi“ i za 20.000, da ima ko da ponudi.

Čonoplja je od Sombora udaljena tek 11 kilometara, asfaltni put postoji prema Kljajićevu, susednom selu, odnosno to je veza za Vrbas, Novi Sad. Na četiri kilometra je udaljeno i selo Svetozar Miletić, odnosno uključenje na saobraćajnicu Sombor – Subotica. Ova infrastruktura, jadikuje sekretar Dražić, u normalnim prilikama donela bi dobrobit selu, tražio bi se plac više. Ovako, tek nevoljom, ratovima na prostoru bivše SFRJ, povećan je broj stanovnika, za oko 600, koliko danas izbeglih živi u Čonoplji.

Selo je imalo više od 6.000 stanovnika, danas ih je tek nešto više od 4.000. Bilo je zaposleno skoro 1.400 meštana, bilo je blizu hiljadu penzionera, najviše boračkih, a atar se prostire na 7.000 hektara. U Tekstilnoj industriji „Farbara“, koji žitelji još oplakuju, nekada je radilo 550 radnika. Danas je, sa stažom i platom, tek oko 300 Čonopljanaca, a nezaposleno je skoro hiljadu ljudi.

Jezero u Čonoplji je lepša tema „divana“. Negde sedamdesetih godina za potrebe poljoprivrede građeno je akumulaciono jezero, pregrađen je kanal, pa vodena površina zauzima više od 45 hektara. Navodnjavanje useva je davno napušteno, a jezero je puno ribe, kapitalnih primeraka, soma, šarana, štuke, tolstobika. Dolaze ribolovci iz raznih delova Vojvodine, Srbije, a u poslednje vreme i iz Evrope.

Mesna zajednica iz budžeta grada dobija tek 4,5 miliona dinara, tri miliona manje nego u boljim godinama. Pitanje je da li će već u martu biti para za javnu rasvetu. I sportski klubovi, pre svega fudbaleri i rukometaši pitaju se da li će za njih biti koji dinar. Nekadašnji vojvođanski ligaši sada su članovi „beton lige“ najnižeg ranga takmičenja, iz kojeg nema ispadanja. Tako je kada para nema ni za osnovne potrebe.