Slike iz života Tibetanaca

Sada smo već u gradu.

Svuda su prisutni biciklisti sa prikolicom i uzane drvene rikše natkrivene mušemom. Mnogi nose maske na ustima, (Kinezi) kao zaštitu od hladnoće i prašine. Sa obe strane – i široke i kratke ulice završavaju u podnožju nekog brda, golog, i bez zelenila.

Na trotoarima je poređana roba: od one sitne za kućnu upotrebu do nameštaja sa niskim komodama, ormanima i stočićima ukrašenim šarama jarkih boja. Mnogi delovi nameštaja su u „zlatnoj“ boji i ne znam za šta služe. Kasnije ću ih prepoznati u manastirskim odajama.

Stajemo kod žute zgrade.

Ispod tibetanskih slova su i engleska: hotel se zove „Sanlajt“ ili „Sunčeva svetlost“.

Iza njega je samo visoki vrh brda pokriven belom snežnom kapom. Temperatura je 8 stepeni. Podne. U malom holu Rinčin insistira da do sutra ostanemo u svojim sobama, deli nam tablete protiv visinske bolesti i so u kesicama.

„Pijte vodu, puno vode, vazduh je suv“, govori deleći nam uz sve to i osmehe.

„Ali, rano je za sve to, mister Rinčin, ovo je Lasa samo na 3675 metara nadmorske visine, ostavićemo to za kasnije kada se budemo penjali gore, na Himalaje…“

„No, no! Danas je dan za aklimatizaciju, tako treba, morate ostati u sobi…“

„Soba, pa još hotelska! Ma, tamo ćemo samo stvari da ostavimo pa nazad ulicom do centra do…“, još nisam ni završila rečenicu kada mi ponestade snage i VAZDUHA…

Torba u ruci se pretvori u olovo, noge u gvožđe, hvatam se za zid koji se Ijulja!

„Gde… je so…ba?“

„Još… malo…“, zadihano odgovara moj muž koji ostavlja svoju torbu uza zid i hvata se za grudi.

Konačno smo unutra; celom širinom zida je stakleni prozor kroz koji vidim onaj isti vrh belog brega, blješti na suncu. Tašna mi ispada iz ruke, padam na krevet uz osećaj da nestajem, tonem…

„Samo mirno, lezi mirno, oboje imamo visinsku bolest“, čujem, kao sa onog brega, muževljev glas. Sa naporom ustajem, posle sat vremena, da popijem tabletu. Kroz prozor vidim Rinčina i Cilinga kako hitro otrčaše ka izlazu.

Od tog dana pa sve do kraja našeg boravka na Tibetu nokti na mojim prstima bili su plavi, skoro modri, krvotok nije dobijao dovoljno kiseonika.

Nije čudo. Na Himalajima sam, najvišoj planini na svetu!

Naš hotel u Lasi je prijatno iznenađenje ako se izuzmu neke stvari: zapadnjački namešten, imao je čak i TV, povremeno struju i toplu vodu, ali nikakvo grejanje!

Nigde peći, rebra ili cevi da umlači i ogreje ledene prste. Kada smo ga sutradan pitali, Rinčin je rekao:

„Ooo, veri gud hotel, grejanje nema. U Lasi je uvek toplo, temperatura nikada ne ide ispod minus 15 stepeni celzijusa.“

Još nam je kazao da Tibetanci lojem jaka mažu celo telo kao zaštitu od hladnoće.

Ustajemo gotovo zdravi. Doručak je vrlo oskudan. Posluga sa čuđenjem gleda kojom brzinom ispred nas nestaju pune korpice hleba. Čaj crni, kineski, serviraju svuda u sobi i restoranima. Za onaj tibetanski ćemo imati priliku kasnije.