Tamo gde se susreću dva mora

Ovo, nekada ribarsko, naselje može da se pohvali dugom i bogatom istorijom. Prema nekim, doduše, ne sasvim preciznim podacima, Marmaris je nastao u 6. veku pre nove ere. Tragovi bogatog istorijskog i kulturnog nasleđa utisnuti su u gotovo svaki kamen antičkog Fiskusa. Jedan od najupečatljivijih tragova svakako je tvrđava iz 16. veka, preciznije, iz perioda Otomanskog carstva, smeštena u samom centru grada. Ako je verovati legendi, imenu tog grada „kumovao“ je Sulejman Veličanstveni, koji je, nezadovoljan veličinom zamka u tvrđavi, koji je trebalo da liči na onaj u Bodrumu, naredio da obese arhitektu. „Mimar as“ (obesite ga), naredio je sultan. Arhitekta je pogubljen, a izgovorene reči su se spojile u jednu – Marmaris.

Ako iz legende uronimo u realnost, onda nećemo moći da se otmemo utisku da turiste iz Srbije, ili Srbistana, kako je nazivaju Turci, fascinira neposrednost sa kojom naši domaćini, naročito vlasnici radnji u ogromnom Bazaru, stupaju u kontakt sa gostima, obraćajući im se na raznim jezicima, pa i na srpskom. Možda će oni koji za svaku pojavu pokušavaju da pronađu objašnjenje reći da je nama takav način ophođenja utisnut u genetski kod, misleći pritom na petovekovni suživot sa precima modernih Turaka. Ali ma šta da je u pitanju, naši turisti, u to sam se lično uverila, rado ulaze u avanturu cenkanja iz koje češće izlaze kao gubitnici. Zaboravljaju, očigledno, da su Turci, pre svega, vešti trgovci.

I ma koliko oni koji ne mogu da odole zlatnom i srebrnog nakitu, ili nekom komadu odeće od kvalitetne jagnjeće kože, veruju da su, cenkajući se, napravili dobar posao, treba da znaju da je trgovac prošao bolje. Ali i to je valjda deo istočnjačkog šarma kojem većina turista, naročito sa ovih prostora, ne može da odoli.