Ne postoji nijedan međunarodni model koji može da se direktno primeni na buduće odnose Beograda i Prištine, na čijem poboljšanju sve glasnije insistira Evropska unija, ali dobra i loša iskustva dve Nemačke, Kine i Tajvana, Kipra i Turske, odnosno palestinske uprave i Izraela mogu biti dragocena i Briselu i Srbiji za iznalaženje kompromisnog rešenja – kako sarađivati, a ne priznati samoproglašenu nezavisnost, saglasni su sagovornici Danasa.
Spoljnopolitički analitičar Nenad Vasić navodi da je model saradnje nekadašnje Istočne i Zapadne Nemačke pominjan 2007. na pregovorima vođenim u Beču, ali nije dobio zeleno svetlo srpskog tima.
– Pregovarački tim Srbije odbacio je inicijativu Volfganga Išingera, tadašnjeg predstavnika EU na pregovorima Beograda i Prištine, ali nikada nisu obelodanjeni argumenti zbog kojih je doneta takva odluka – navodi Vasić.
Kako ocenjuje, odluka Beograda bila je primerena, s obzirom na činjenicu da je nakon Drugog svetskog rata bio na snazi bipolarni poredak, obeležen razlikama između bivšeg SSSR i SAD, što sada nije slučaj. Kao drugi argument za neprihvatanje modela dve Nemačke, Vasić navodi činjenicu da su u tim državama živeli pripadnici istog naroda. Ipak, on ističe da tolerancija i mirno rešenje problema, koji su predstavljali okosnicu politike nekadašnjeg nemačkog kancelara Vilija Branta, predstavljaju dobar istorijski primer.
Kada je reč o odnosima Kine i Tajvana, Nenad Vasić naglašava da se glavna razlika u odnosu na situaciju na Kosovu ogleda u činjenici da Tajvan nije teritorija pod međunarodnim protektoratom.
– Model Kine i Tajvana nije prihvatljiv jer se ovde insistira na međunarodnom prisustvu, što je regulisano Rezolucijom 1244, ali Beograd svakako treba da teži intenziviranju legalne ekonomske saradnje s Prištinom, koja je pod imenom Unmik/Kosovo uključena u regionalne sporazume – tvrdi sagovornik Danasa.
Ivan Vujačić, bivši ambasador Srbije u SAD, ocenjuje da su svi navedeni primeri specifični, kao i situacija u odnosima Beograda i Prištine.
– Ukoliko ne želimo da ovakva situacija traje beskonačno, treba da ponudimo rešenje, a primer Irske nam je možda i najbliži i treba videti na koji način je Irska postala članica EU – kaže Vujačić.
Naš sagovornik takođe upozorava da nerešeni odnosi Palestinaca i Izraelaca, Kine i Tajvana, Kipra i turskog dela te zemlje traju godinama.
– Ne treba zaboraviti da u odnosima Kine i Tajvana često dolazi do krize, jer Tajpeh želi da deklariše svoju nezavisnost. Kada je reč o Kipru, ta država je deo EU, ali turski deo ostrva priznala je samo Ankara, za razliku od Kosova. Primer dve Nemačke je specifičan, jer su te države bile pod teretom hladnoratovskih odnosa – smatra Vujačić.
Vasić takođe ocenjuje da je primer podeljenog Kipra najrizičniji, iako ga političari u Beogradu neretko navode kao interesantan.
– Ako se Kipar posmatra kao jedinstvena država, to znači da Turska treba da se odrekne priznanja Republike Severni Kipar ukoliko želi da postane članica EU. Prema takvom scenariju, Srbija bi možda jednoga dana trebalo da prihvati otcepljenje Kosova kao svršen čin, ukoliko nezavisnost pokrajine prizna svih 27 članica Unije – kaže on.
Nenad Vasić smatra da bi kao moguće rešenje za budući status Kosova možda trebalo slediti primer „slobodne zemlje Bavarske“, jer ta nemačka pokrajina ima nezavisnu izvršnu, sudsku i zakonodavnu vlast, ali ne i međunarodni pravni subjektivitet. Prema njegovom mišljenju, takav model prihvatili bi i Albanci s Kosova, „budući da je list Koha ditore pre pet godina napisao afirmativni tekst o toj temi“.
SARADNJA, BEZ PRIZNANJA STATUSA
ZAPADNA I ISTOČNA NEMAČKA: Dve Nemačke nikada formalno nisu priznale jedna drugoj nezavisnost, ali su obe bile članice UN. Počele su da sarađuju 1970-ih, umnogome zahvaljujući „istočnoj politici“ zapadnonemačkog kancelara Vilija Branta. To je značilo uspostavljanje dijaloga s komunističkim državama i postizanje dogovora o pitanjima značajnim za građane SRN i NDR. Zvaničnici su održavali redovne sastanke, potpisivali su bilateralne ugovore, a predsednik NDR Erih Honeker je 1987. boravio u zvaničnoj poseti Bonu.
KINA I TAJVAN: Tajvan je 1949. proglasio otcepljenje od Kine. Peking blokira članstvo Tajpeha, koji ima podršku SAD, u UN. Odnosi su nedavno krenuli uzlaznom putanjom. Kina i Tajvan su 2009, potpisali paket sporazuma u oblastima finansijskih usluga, investicija, poljoprivrede, ribarstva, a za ovu godinu planirani su sporazumi o smanjenju ili ukidanju carina. Kineski predsednik Hu Đintao uputio je u julu 2009. telegram tajvanskom predsedniku Ma Jingđeu u kojem mu čestita na izboru za partijskog šefa, što je prva direktna komunikacija predstavnika dveju vlasti u proteklih šest decenija.
BLOKADA, JOŠ BEZ REŠENJA
KIPAR I TURSKA: Severni deo ostrva do danas kontroliše Turska, koja finansira „paralelne institucije“. Na području Turske Republike Severni Kipar (TRSK) čak je smešteno oko 30.000 turskih vojnika. Kipar je faktički podeljen 1974, kada su vlasti iz Ankare izvršile invaziju na severni deo ostrva zbog opasnosti od prisajedinjenja države Grčkoj. Protiv TRSK zaveden je međunarodni trgovinski embargo, a UN kontrolišu „zelenu liniju“ podele. Više pokušaja UN i EU da se dođe do rešenja je propalo. I pored svega, Kipar je 2004. postao član EU.
IZRAEL I PALESTINSKA UPRAVA: Država Izrael formirana je 1948, nakon povlačenja Britanaca, a uz palestinsko protivljenje. U narednim decenijama bilo je više bezuspešnih pokušaja pomirenja Izraelaca i Palestinaca. „Ugovorima iz Osla“, koje su 1993. potpisali Izrael i Palestinska uprava, i jednima i drugima priznata su prava na Zapadnu obalu i Gazu. Međunarodna zajednica, predvođena SAD, trenutno pokušava da ih ubedi da se vrate za pregovarački sto. Dve strane retko sarađuju, i to samo u humanitarnim pitanjima.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
