Putin kao Milošević, model Istočne Slavonije za Ukrajinu

Pošto od potpisivanja Minska u februaru povremeno dolazi do sukoba u ukrajinskom regionu Donbas, jedna stvar je postala jasna. Ako je Rusija ozbiljna u vezi s traženjem rešenja za konflikt, treba da bude spremna da podrži raspoređivanje pripadnika međunarodne mirovne misije i snaga. Takvom jednom misijom mogao bi se započeti proces rehabilitacije regiona, mogao bi se omogućiti povratak onih koji su raseljeni zbog nasilja i mogla bi se olakšati ponovna integracija Donbasa u Ukrajinu sa odgovarajućim merama zaštite i rasporedom ovlašćenja.

Koristan model za ovaj pristup je nadohvat ruke. Međunarodna zajednica je pre dvadeset godina ulazila u završnu fazu napora da obezbedi mir u Bosni. Ali konflikti su se odužili i u Hrvatskoj, naročito u istočnoj oblasti Slavonija, koja je u blizini Srbije.

Hrvatska je vojnim ofanzivama, prvo početkom maja 1995. a onda početkom avgusta, povratila tri od četiri sektora koje su štitile UN od srpskih separatista. Ali najvažnija oblast – Sektor Istok u istočnoj Slavoniji, ostala je pod čvrstom srpskom kontrolom. I prilično slično ruskom predsedniku Vladimiru Putinu danas kada je reč o ukrajinskom pitanju tadašnji predsednik Srbije Slobodan Milošević je tvrdio da se pitanje može rešiti samo putem direktnih pregovora između srpskih separatista i hrvatske vlade u Zagrebu.

Realnost je, naravno, bila da srpski separatisti potpuno zavise od političke, vojne i ekonomske podrške Miloševićeve Srbije. A Milošević je na kraju pristao na raspoređivanje pripadnika misije i snaga UN, čiji je zadatak bio da obezbede demilitarizaciju regiona i njegov povratak hrvatskom suverenitetu, nakon sprovođenja zaštitnih mera za Srbe koji su tamo živeli.

isija UNTAES (Prelazna administracija UN za Istočnu Slavoniju, Baranju i Zapadni Srem) danas je takoreći zaboravljena, i to ne zato što je propala, već zato što je bila uspešna. Istini za volju, nisu sva pitanja u Istočnoj Slavoniji bila rešena ni tada ni tokom predstojećih godina; ali više nema konflikta, a Hrvatska i Srbija sada imaju konstruktivne bilateralne odnose. 

To bi mogao da bude model za područja Donbasa pod kontrolom separatista ako je tamošnja politička volja da se učini da takav aranžman funkcioniše. Ali da li je Kremlj ozbiljan u vezi s tim da prizna suverenitet Ukrajine u Donbasu i normalizuje odnose sa Zapadom?

Trenutno ozbiljno sumnjam u to. Treba imati na umu da je Rusija inicirala svaki korak ka eskalaciji u ovom konfliktu, uključujući uspostavljanje separatističkih enklava. Zapravo se ispostavlja da Kremlj čeka da Vlada ukrajinskog predsednika Petra Porošenka padne, a da se Zapad podeli po tom pitanju i prestane da se interesuje za njegovo rešavanje. Možda će u toj fazi Putin biti spreman da preduzme inicijativu protiv Ukrajine da bi obezbedio ishod koji dugo priželjkuje.

Ali, ako ukrajinska vlada i Zapad ostanu ujedinjeni, Kremlj bi možda mogao da shvati da njegove enklave u Donbasu predstavljaju pretnju uglavnom po samu Rusiju. Naposletku, sumorna realnost jeste da su separatističke enklave u ekonomskom slobodnom padu, pri čemu njihova društva postaju sve kriminalizovanija. Postoji opasnost da Donbas postane neotuđivi problem za koji niko ne želi da preuzme odgovornost. Pošto to postaje očigledno, ruski lideri bi mogli da počnu da razmatraju rešenje tipa UNTAES-a za region.

U odsustvu bilo kakvog drugog aranžmana Kremlj će morati da učini baš to. Doktrina bivšeg državnog sekretara SAD Kolina Pauela – ako ga slomiš, poseduješ ga – odnosi se na Putinovu intervenciju u Ukrajini koliko i na noćnu moru Džordža Buša u Iraku.

Sigurno ima veoma teških pitanja s kojima je neophodno uhvatiti se u koštac pre nego što bi mirovna misija mogla da stupi u Donbas, naročito u vezi s kompozicijom i formalnim mandatom bilo koje snage koja bude bila raspoređena. Ali opet, ako ima volje, ova pitanja ne bi trebalo da budu nerešiva.

Takva misija bi onda mogla da obezbedi pravu primenu političkih odredbi sporazuma Minsk II. Zaista slobodni i pošteni lokalni izbori uz učešće svih raseljenih ljudi i izbeglica nikada neće biti mogući bez snažnog međunarodnog prisustva.

Ova ideja danas sigurno nema nikakve šanse za uspeh. Isto je bilo i sa UNTAES-om na početku razgovora o Istočnoj Slavoniji. Miloševićev režim je tada zvučao baš kao Kremlj sada. Ali sutra je zaista novi dan i sigurno nije previše rano da se počne sa istraživanjem opcija, koje ne pružaju garancije samo za upravljanje konfliktom, već i za njegovo rešavanje.

Takva intervencija bi možda mogla da da rezultate, ali samo ako i kada obe strane budu iskreno želele rešenje. Dotle još nismo stigli. Ali ako i Ukrajina i Zapad budu ostali nepokolebljivi i budu pokretali inicijative za dalju blokadu ruskih napora za destabilizaciju, taj dan bi mogao da dođe. Treba da budemo spremni.