Za predsednika Srpskog otadžbinskog fronta izabralo me je petsto ljudi, a smenila su me trojica korifeja. Dakle, ovaj udbaški puč izvršen je u udruženju građana, tako što je načinjen čitav niz krivičnih dela, od falsifikovanja pečata, promene imena organizacije, antidatiranog zapisnika, celog jednog kolopleta laži i prevara. Uostalom, time se sada bave nadležni organi. Svi problemi počeli su onog trenutka kada sam ne samo odbio nego ismejao predlog da se uđe u koaliciju sa Pokretom socijalista gospodina Vulina. Za to postoje mnogobrojni svedoci. Nek im Bog da sreće i zdravlja. I svedocima i korifejima“, kaže za Danas Siniša Kovačević, dramski pisac i predsednik Srpskog otadžbinskog fronta, objašnjavajući kako je smenjen sa mesta predsednika SOF i kako je SOF postao „OF“.
– *Kažete da su vas smenila trojica korifeja, zar niste znali sa kim osnivate stranku?
– Nažalost, na ulaznim vratima u novu stranku još uvek ne postoji detektor koji zapišti kada kroz ta vrata prođe bitanga, podlac ili budaletina. A to da li je neko budala ili podlac, ne zavisi ni od društvenog statusa, ni od akademskih zvanja.
*Ne tako davno i sami ste napustili DSS, osnovali SOF, a sada ste ponovo pristupili patriotskom bloku i savezu sa DSS?
– Ne tako davno i ušao sam u DSS na poziv njenog tadašnjeg predsednika, kada je ta stranka bila u debeloj opoziciji. Moja neslaganja proisticala su više iz činjenice da se politički proizvod DSS loše pakuje i prodaje na pogrešan način. Nažalost, pokazalo se da sam bio u pravu. Kao neko ko je u toj stranci proveo tek par godina, smatrao sam da nemam pravo da učestvujem u kasnijim previranjima i izborima. To je trebalo da se uradi u krugu porodice, među osnivačima i onima koji su tamo proveli znatno više vremena nego ja.
*Da li vam je lakše da sarađujete sa Sandom Rašković Ivić nego sa Vojislavom Koštunicom?
– I dalje mislim da je gospodin Koštunica uman, obrazovan, rodoljubiv i čestit čovek. Dok sam bio u DSS, nisam bio svedok nijednog njegovog nepočinstva. I dalje mislim da su dve njegove osnovne mane sporost i samoljublje. A saradnja sa gospođom Rašković, ubeđen sam, biće odlična.
*Šta je zajednički imenitelj Patriotskog bloka? Da li je to samo evroskepticizam?
– Pripadam onoj grupi ljudi koji smatraju da ideal sreće ne leži u činjenici da svi radno sposobni građani Srbije treba da rade za strane gazde. Smatram da je sloboda i najlepša i najskuplja reč, ali i da Srbiji nije mesto ni među trgovcima suzama i crninom, koji se, ako se ne varam, zbirnim imenom zovu NATO. Pripadam onim ljudima koji smatraju da Srbija ne treba da gordo posrće prema komfornoj grobnici za male narode koja se zove Evropska unija. Nema multinacionale i multikonfesionalne imperije koja se nije raspala u pepelu i krvi.
* Šta je Srbiji alternativa ulasku u EU, da li je to Rusija?
– Alternativa je resuverenizacija Srbije, samostalnost, samosvojnost, vera u vlastite potencijale, izgradnja moderne države, uz poštovanje mnogih tradicionalnih vrednosti. Alternativa izlasku iz smrtonosnog neokolonijalnog modela je i okretanje ka Rusiji u kojoj, zbog klimatskih razloga, ne uspeva ni voće ni povrće, a alternativa je i okretanje ka Evropi, njenim civilizacijskim i kulturnim dostignućima, njenom tržištu i znanju. Prethodno moramo sići sa povoca i skinuti ogrlicu sa vrata. Kavez je kavez i kad je zlatan.
*Da li će Srbija već nakon posete nemačke kancelarke Angele Merkel morati da se izjasni – podržava li EU ili Rusiju?
– Moraće, nažalost. Današnji svet je empatiju, filantropiju, altruizam, humanost, zamenio samo jednom rečju – interes. Rusija mora biti slaba i okružena neprijateljima. To je preovlađujuća doktrina. Zato je Ukrajina toliko bitna. Nažalost, bojim se da su sledeće Srbija i Moldavija. A gospođa Merkel pokazaće prema nama isto toliko simpatija i političkog razumevanja kao nedavno prema Grcima i Italijanima. Dnevnik uvreda, nažalost, nije zatvoren.
*Mogu li evroskeptične stranke, koje su doživele katastrofalan poraz, uopšte da se vrate u igru kad nemaju ni predstavnike u parlamentu?
– Svakako da mogu. Ne moram valjda da vas podsećam na današnju i nekadašnju snagu aktuelnih političkih stranaka u Srbiji. Ničija nije do zore gorela. Siguran sam samo da bečki valcer, teget odelo i ljubav prema otadžbini nikad ne izlaze iz mode.
*Hoćete li učestvovati u promeni Ustava?
– Mislim da Ustav treba menjati. Ako je strah da će novi ustavotvorci menjati i preambulu i ustavnu poziciju Kosova i Metohije, ajde da se dogovorimo da se preambula ne menja. Ali morate redefinisati ustavnu poziciju Vojvodine, decentralizovati Srbiju, morate ili promeniti način izbora predsednika države ili mu dati veća ovlašćenja… Ali ubeđen sam takođe da ovo nije pravi trenutak za početak razgovora o ustavnim promenama.
*Da li smo mi ta zemlja apsurda o kojoj govorite?
– Drugo ime za Srbiju je Apsurdistan. Ovde pobedite na izborima kao vegetarijanac, zagovarate da niko ne jede meso, da ne nosi ni kožni kaiš, a onda proslavite pobedu na izborima tako što na glavnom trgu koljete i pečete volinu…
*Ne misle svi kao vi. Ima i kooperativne opozicije koja smatra da premijer odlično radi?
– Ubeđen sam da i Aleksandar Vučić shvata da mu je opozicija i potrebna i neophodna. Pitanje je koliko to shvataju oni oko njega. Idu Srbi tamo gde je vlast. Pričali su mi ljudi iz DSS da nisu mogli da naštampaju dovoljno pristupnica i članskih karata kad su bili na vlasti. Ali da biste donosili relevantne vrednosne sudove, stvari morate sagledavati u realnom filozofsko-istorijskom kontekstu. Ako će vam članstvo u stranci pomoći da nakon deset godina biroa za zapošljavanje nađete posao, onda stvari, priznaćete, dobijaju drugačiju konotaciju. Da biste imali svoj politički stav, morate biti siti. Ili sitni.
Gromoglasno ćutanje ministra
*Zašto je ministar Tasovac vaše razočarenje?
– Zaista sam mislio da neko ko je na umetničkom hlebu othranjen, ko ima respektabilnu i umetničku, a bogami i menadžersku biografiju, može da bude dobar ministar. A onda je on odlučio da se ne meša u svoj posao. Pa tako danas kulturne politike u Srbiji, kao jasno vožene misli, nema. Nema ni budžeta za kulturu, rade samo satovi ispred muzeja, Narodno pozorište tri godine čeka upravnika, mesecima se ne postavlja čovek koga je na konkursu izabrao i predložio Upravni odbor. I tako redom… A ministar sve to vreme gromoglasno ćuti.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
