Sa razlogom, a bez bunta

Sa Brunom Langerom, frontmenom Atomaca, razgovarali smo negde između njihove i tonske probe grupe Texas Flood, koja je nastupila kao prethodnica. Oni malo stariji znaju Atomsko sklonište po pravom hard rok zvuku bez primesa narodnog melosa, po oštrim i gotovo proročkim tekstovima koji su im u vreme kada su pisani, u staroj Jugi, donosile i blagi podsmeh zbog nerazumevanja, a oni mlađi te tekstove doživljavaju kao surovu realnost koju su proživeli ili još uvek proživljavaju. Bruno Langer kaže da je neumoran, kao roker i kao civilni aktivista…

• Tokom nekoliko decenija vaše rokerske karijere, publiku Atomskog skloništa činili su mladi ljudi, a i danas je tako. Međutim, gde su oni nekadašnji mladi, današnja „stara garda“ rokera?

– Gde god se sviralo, nama mladi ljudi dolaze. Ne znam, ovi stari valjda imaju neke druge preokupacije u ovom vremenu u kojem živimo sada. Mladima je naša muzika poznata, celokupan rad i to zahvaljujući internetu. Tako da gotovo i nema razlike nekad i sad…

• Dugo je već srpski mejnstrim u muzici, turbo-folk. Kako vi gledate na to?

– Pa i u Hrvatskoj je sada srpski turbo folk mejnstrim. Sad nam je nedavno bila neka Ana ili Jana, ja ne znam… Nastupala u šatori na našoj rivi. Prvo su bili po klubovima, pa sad u šatorima… Sledeća je Arena, ako se ne budu čvrsto držali nekih kriterijuma.

• Već je dobro poznato da ste u onim danima blagostanja pevali pesme pune slutnje na nešto loše koje dolazi, socijalne nemire, ekološke probleme… Kada biste sutra ušli u studio da radite na novom albumu, kakve bi vam pesme bile?

– Stvarno, morao bih nakon sto godina i ući u studio. Ne pevam više o tome jer sam kao civilni aktivista našao način da se izražavam. Danas se sve jako brzo dešava – dok ja snimim album sa tom pesmom, bezbroj se novih nevolja stvori i pesma više nije aktuelna. Nevolje naviru. Taj mi se moj aktivizam, jasno, o glavu razbija jer, zna se šta znači civilni aktivizam – govoriti slobodno. Za to čovek plaća vrlo visoke cene. Imam tu pogodnost kao stari roker koji stalno ima nešto da kaže, da me nekad i poslušaju. To je taj buntovni duh. Lepo rekoste, u vremenu blagostanja mi smo bili buntovnici bez razloga, a danas kada postoji toliko razloga, nema ni bunta ni buntovnika. To vam je uvek u nekoj kontri. Nema rokenrola, nema ni bunta. Kažite mi, ko je danas pobunjen?! Da nisu to studenti? Jesu li mladi? Daleko je '68. Pa evo, u Beogradu smo, setimo se. Ispada da i ta '68. je bila bunt bez razloga, bar kad pogledate rezultate…

• Da se vratimo na priču o albumu…

– Tinja u meni. Ove godine, biće ravno sto godina kako nismo snimili album i evo, tom zgodom, valjalo bi da ga objavimo. Pedeset godina sam roker, ali sto godina nemamo novi album… ali nama nikada novi album nije bio imperativ. Promocija, cena na tržištu, sve je to nama nebitno. Materijalnu dioptriju ja nikad nisam imao, takav sam čovek i protivim se tome. Znam da bi utopija bila zalagati se da svi budemo takvi, ali makar da se čovek tretira dostojanstveno.

• Kao rokera i socijalnog aktivistu, ne mogu da vas ne pitam o nedavnim izborima u Hrvatskoj.

– To je sada jako sveže. Došao sam u Beograd i na kiosku kod „Šumatovca“ video srpske novine na čijoj je naslovnici ogromna slika naše nove predsednice – u bikiniju. Mogu vam reći da izuzetno izgleda…! (smeh)

• A njen odnos prema EU, nalozima Brisela…?

– Ono što je bilo, bilo je. Navikli smo mi svi mali narodi sa ovog prostora da imamo gazdu. I možda nam je tako i najbolje… Sve što se ovde dešava, iz te perspektive, na nivou je statističke greške. A kad pogledaš, uvek su to bila famozna „4B“: Budimpešta, Beograd, Beč, Beograd, sada Brisel… Mi u tom Evropskom parlamentu imamo 11 predstavnika, a ja sam oduvek govorio da su svi sumnjivi. Naročito za jednog, da bi trebalo da je u Lepoglavi (zatvor), a on, eto ga u Briselu…