Kad se sklopi sve što treba

p { margin-bottom: 0.25cm; line-height: 120%; }

U najskupljoj i najbogatijoj ligi na svetu, momci iz grada od manje od pola miliona stanovnika, pre početka ove sezone nisu uopšte uzimani za ozbiljno. Ekipa koja se decenijama nalazi negde „između“ prve i treće lige, koja po budžetu pripada donjem domu i koja, a na ostrvu to nije ni najmanje beznačajno, nema u tradiciji podvige koji bi eventualno mogli „da se ponove“. Osim što je Lester jedan od najstarijih gradova u Engleskoj, i što bi se ironično moglo reći da na titulu čeka dve hiljade godina. Klub je nastao krajem 19. veka kao i mnogi drugi na Ostrvu, imao je ovakve i onakve trenutke, ni po čemu se nije razlikovao od drugih osim što je odavno imao „rasno“ heterogenu ekipu. Lester inače ima najveću etnički manjinsku populaciju u Velikoj Britaniji, čak 45 odsto stanovništva su poreklom iz južne Azije ili Afrike, većina su Indusi. Ako se neko pitao, eto otkud onoliko navijača na Tajlandu. Lester je, rekli bismo, poseban i po tome što ima dva univerziteta.

I kakve to sad ima veze sa fudbalom? Kako objasniti da je tamošnji fudbalski klub osvojio Premijer ligu u konkurenciji dva velikana i bogataša iz Mančestera, tri ista takva iz Londona, jednog iz Liverpula, i još najmanje pet-šest klubova s kojima gotovo ni u čemu do ove sezone nije mogao da se poredi. Najjednostavniji odgovor bio bi – u Engleskoj se bez obzira na sve „aditive“ nalepljene poslednjih decenija, fudbal i dalje pre svega smatra igrom. I u igri kao takvoj svi imaju kakve-takve šanse za pobedu. To važi za kompletnu fudbalsku organizaciju tamo u kojoj se čak u četiri lige igra profesionalni fudbal, a u još pet poluprofesionalni. Dakle, i za sudije, i za medije, i za navijače svih drugih klubova. U Engleskoj, dakle, kad je fudbal u pitanju ne postoje „parije“, deklarativne iste šanse za sve su to i u stvarnosti.

A ekipi koju je vodio „gubitnik“ Klaudio Ranijeri i čija je udarna pesnica bio „delikvent“ DŽejmi Vardi, jednostavno su se sklopile i sve druge kockice. Da ove sezone svi velikani engleskog fudbala, svaki iz svojih razloga, preživljavaju krizu, što identiteta, što rezultata, što i jednog, i drugog. Da su svi baš u isto vreme i te kako ranjivi i da su samim tim ostavili ogromni brisan prostor za nekog drugog. Obično u takvim situacijama tog drugog nema, pa se najmanje loš od njih nekako provuče kroz ligu i dovuče do titule. Ovog puta nije bilo tako.

Lester je sa timom u koji za ostrvske prilike uloženo skromnih 50 miliona evra, odigrao sezonu ne samo rezultatski fenomenalnu, već i „lepu za oko“. Igrali su i atraktivno, i fajterski, i bili su tim. Što se za Turke govorilo pre desetak godina, „dišu ko jedan“. Neki od ključnih igrača Lestera probali su u velikim klubovima ali nije išlo: Šmajhel nije valjao Sitiju, King je oteran iz Čelsija, a Drinkvoter iz Mančester junajteda, te su svi bili posebno motivisani da im ukažu na grešku. Kako je Liga odmicala Lester bez obzira na sjajne rezultate nije osećao pritisak, jednostavno, do pre samo mesec dana kad se videlo da „nema nazad“, niko nije očekivao da će „lisice“ izdržati trku do kraja. Osim njih samih koji su u skladu sa svojim nadimkom „namirisali krv“ i nisu odstupali.

Priča da se ovakve stvari dešavaju jer to jednostavno daje novi život fudbalu, te i biznisu u njega infiltriranom, samo su donekle tačne. Da, Lesteru zaista nije non-stop podmetana noga kao što bi se to u mnogim evropskim ligama dešavalo klubovima njegovog renomea, o srpskoj ligi da i ne govorimo. Ali, Lesteru niko nije ni pomagao u ovom ekstrapodvigu, ako ne računamo „zlo“ rivalstvo nekih prema Totenhemu koji mu je bio jedini preostali konkurent. Najkraće: sami su probali, sami su uspeli.

Na kraju da razbijemo još jednu zabludu kad je u pitanju ovakav epilog najbogatije fudbalske lige na svetu u pitanju. Lester nije titulom ojadio kladionice, naprotiv. Iako je kvota za to bila 1:5.000, srećnika je bilo izuzetno malo. Milioni „nesrećnika“ koji su se kladili na druge klubove tu su „štetu“ višestruko platili.

Iz nanogice na naslovnice

DŽejmi Vardi, koji je proglašen za najboljeg igrača Premijer lige, u centar pažnje javnosti stupio je baš ove sezone, u svojoj 27. godini.

Rođen je u Šefildu, gde je kao klinac igrao za Venzdej. Kada je imao 16 godina iz najstarijeg fudbalskog kluba na svetu (oterali su ga sa obrazloženjem da je previše nizak. Posvetio se ulici i pabovima, posle učestvovanja u jednoj ozbiljnoj tuči osuđen je na nadzor narukvicom i javljanjem u policijsku stanicu svakog vikenda. Novi fudbalski početak bio mu je u devetoligašu Stoksbridžu, za koji je dao 66 golova u 107 mečeva. Za par godina selio se u sve viši i viši rang, gledali su ga i klubovi višeg ranga, ali su odustajali jer je na svakom drugom meču bivao isključen. Kada je prešao u Lester koji je tad bio drugoligaš Vardi je postao najskuplje plaćeni amater u istoriji engleskog fudbala, pošto su Lisice za njega platile Flitvudu milion funti.

U prvoj sezoni mu nije išlo, svađao se sa publikom. U drugoj je na 36 mečeva dao 16 golova i uveo Lester u Premijer ligu. O sezoni za nama ne treba trošiti reči, bio je nerešiv problem za sve rivale. Ušao je i u reprezentaciju Engleske i na debiju dao prelep gol Nemcima. Kad je Vardi u pitanju, nepoznato je samo dokle će magija da nadvladava njegovu tamniju stranu.