Evropski pokret protiv kretanja

Otkako su Jedinstvenim evropskim aktom 1986. ukinuta ograničenja na rad u drugim državama članicama, kontinent je bio jedinstveno tržište rada – bar u teoriji. To je bila politika koja se dobro uklapala u ostale delove procesa integracije. Funkcionisanje evra kao zajedničke valute zahtevalo je fleksibilno tržište rada u kojem su se radnici selidbom mogli prilagođavati na regionalne šokove.

Ali tako je bilo sve dok globalna finansijska kriza nije zaista promenila migracije u Evropi. Posledica je bila protivljenje migracijama, prvo u zemljama odredišta, a sada, kako nagoveštavaju upravo završeni predsednički izbori u Poljskoj, u zemljama porekla. Kako se debata o migracijama usijala, i oni koji su se odselili i oni koji su ostali postali su veći nacionalisti, a ne Evropljani.

Na prvi pogled, rezultati nedavnih izbora u Francuskoj i Engleskoj mogli su ostaviti utisak da su evropske migracije u opadanju kao neuralgična tema. Francuski Nacionalni front prošao je loše na regionalnim izborima u poređenju sa glavnom i proevropskom desnicom. Potom je utonuo u skandal i ogorčen sukob između predsednice stranke Marine le Pen i osnivača FN, njenog oca Žan Mari le Pena (koji je na kraju izbačen iz partije).

U međuvremenu, britanska antievropska Partija nezavisnosti Ujedinjenog Kraljevstva (UKIP) slabo je prošla na parlamentarnim izborima, i odmah potom počela da se raspada. Nemačka populistička partija Alternativa za Nemačku takođe se deli i dezintegriše. I italijanski Pokret pet zvezda je u neizvesnosti.

Ovaj niz neuspeha neke navodi na predviđanje kraja protestne politike. Ali takvo gledište nije sasvim ispravno. Političke partije krajnje desnice koje su se, kako je izgledalo, najviše okoristile krizom evra, možda su posrnule. Ali pitanje kretanja radne snage ne iščezava.

Do sada rasprave o evropskim migracijama uglavnom su se odvijale u bogatim odredišnim zemljama kakve su Francuska i Britanija. Malo pažnje posvećeno je njihovom efektu na zemlje porekla. Ali na predsedničkim izborima u Poljskoj temi je dat najveći značaj, imala je najveći odjek među biračima i doprinela je pobedi Andžeja Dude, lidera desničarske Partije zakona i pravde. Takođe je darivala temu za kampanju Pavela Kukica, rokera koji je osvojio treće mesto u prvom krugu izbora.

I Duda i Kukic žalili su se da previše mladih Poljaka napušta zemlju i da je njihova država postala prazna zemlja starih – što je činjenica vidljiva svakom ko prošeta ulicama Poljske. Evropa je možda još dom dinamičnim zajednicama mladih Poljaka, ali one su u Londonu, Dablinu, Parizu, Oslu i Stokholmu – a ne u Varšavi, Krakovu ili Lođu. I sigurno ih nema na siromašnom, ruralnom jugu zemlje, ispražnjenom emigracijom.

Debata o šteti uzrokovanoj migracijama takođe se rasplamsala u zemljama daleko očiglednije pogođenim ekonomskom krizom – u članicama evrozone poput Grčke, Španije i Portugala, kao i u državama van monetarne unije kakve su Bugarska i Rumunija. I mada je ova tema otvorila pitanja pravde i efikasnosti – siromašne zemlje koje su uložile velike sume novca u obrazovanje stvorile su stručnjake koji posao pronalaze u stranim zemljama kojima takođe plaćaju poreze – Evropa je ponudila malo pravih odgovora.

Istina, neki migranti mogli bi da se vrate donoseći sa sobom znanje i kapital. Ali, u međuvremenu, oni odlaze ostavljajući za sobom stanovništvo koje je starije, siromašnije i ranjivije. Evropska rešenja za problem mogu obuhvatiti transfer fondova kada lokalno obrazovanje ubira korist od tržišta rada čitavog kontinenta, ili pomoć oblastima kojima preti gubitak radno sposobnog stanovništva.

Ironija je očigledna. Evropska integracija izazvala je povećanu mobilnost – posebno nakon krize evra. Ali još nije napravljen institucionalni okvir koji je potreban da mobilnost učini prihvatljivom za stanovništvo EU.

Autor je profesor istorije i međunarodnih poslova na Prinstonu i profesor istorije na Evropskom univerzitetu u Firenci

Copyright: Project Syndicate, 2015.

www.project-syndicate.org