Migracije se ne mogu zaustaviti

Vreme je da se prihvati činjenica da se intenziviranje i smanjenje kretanja ljudi ne može zaustaviti kao što je slučaj i s talasima u morima koja prelaze mnogi migranti. Upravo iz tog razloga međunarodna zajednica mora da upravlja migracijom s razumevanjem i saosećanjem.

 Danas širom sveta živi i radi oko 250 miliona migranata, a tokom predstojećih meseci i godina sigurno će im se još mnogi pridružiti. Moramo da primenimo politiku koja će kontrolisati prilive ljudi tako da od toga korist imaju matične zemlje, tranzitne zemlje i zemlje koje su krajnja odredišta migranata. Naravno, moramo da pružimo garancije i za dobrobit samih migranata. To zahteva delovanje na četiri fronta.

 Za one koji ne znaju, lideri zemalja, koje su krajnja odredišta, bez obzira na to da li su one u Evropi, Africi, na američkom kontinentu, u Aziji ili Okeaniji, ne treba da okrenu leđa očajnima i unesrećenima. Za veliki broj političara koji su imenovani izbornim putem migracija predstavlja složenu političku dilemu – kako pomiriti zahteve građana sa interesima migranata. Moraju da sakupe hrabrost da iznesu argumente za humanu migracionu politiku.

 Međutim, migranti se isuviše često koriste kao žrtvena jagnjad. Imigranti definitivno moraju da se prilagode kulturama i običajima zemalja u koje se iseljavaju. Ali javnost u zemljama koje su njihova krajnja odredišta mora sa svoje strane da prepozna važnu ulogu koju pridošlice mogu da imaju u ekonomiji. Migranti popunjavaju važne praznine kada je reč o veštinama, obavljaju poslove koji drugi ne mogu ili neće da rade i zamenjuju radnu snagu zemlje, kako ona stari ili se smanjuje. Prema Institutu za ekonomsko istraživanje sa sedištem u Minhenu, procenjuje se da će samo Nemačkoj biti potrebno 32 miliona imigranata do 2035. da bi održala adekvatnu ravnotežu između stanovništva koje je u starosnom dobu kada može da radi i onog koje ne može. Drugo, potrebno je da obezbedimo da migranti koji odluče da pošalju novac u svoje matične zemlje mogu to da učine što je moguće lakše i jeftinije. Finansijske pošiljke migranata u zemlje u razvoju su 2014. iznosile, kako se procenjuje, 436 milijardi dolara, što je suma koja zasenjuje ukupnu godišnju sumu koju međunarodna zajednica troši na zvaničnu humanitarnu pomoć za razvoj.

 Međutim, finansijski posrednici, nažalost, uzimaju u proseku devet odsto dragocenih zarada koje migranti šalju kući. Smanjenjem udela posrednika povećao bi se prihod porodica migranata kod kuće, povećale bi se ekonomske prilike u ovim zemljama, pomoglo bi se smanjenje siromaštva i samim tim dao doprinos globalnoj stabilnosti.

 Treće, moramo da snabdemo imigracione sisteme sredstvima koja su potrebna da bi se brzo, pošteno i transparentno procesuirali zahtevi za azil, tako da se izbeglice zaštite i bezbedno nasele. Evropske zemlje, na primer, treba da razviju mehanizme za podelu priliva dolazećih migranata. Razvijeni svet ponekad pogrešno oseća da se od njega traži da brine za neproporcionalan broj ljudi koji teže boljem životu. U realnosti, 70 odsto izbeglica traži zaštitu u zemljama u razvoju. Liban, na primer, ima ukupno 4,5 miliona stanovnika. Do kraja ove godine će najverovatnije biti štićenik gotovo dva miliona izbeglica, koje su napustile svoje domove u susednoj Siriji i drugim zemljama zbog konflikata.

 Oni koji danas migriraju to čine iz istih razloga iz kojih su milioni Evropljana nekada napuštali svoje zemlje. Oni beže od siromaštva, rata ili represije, ili su u potrazi za novim životom na novoj teritoriji. Štaviše, mnogi današnji migranti poput onih koji hrle u Liban (i Jordan) imaju zakonsko pravo na azil prema Konvenciji o statusu izbeglica iz 1951. i potonjem Protokolu o statusu izbeglica iz 1967. Kada potencijalne izbeglice zaustave prepreke na moru, kada se stavljaju u pritvor na preterano dug vremenski period u nezadovoljavajućim uslovima ili im se zabrani ulazak zbog restriktivnih zakonskih interpretacija, zaštita međunarodnog prava je izgubljena.

 I konačno, napori za zabranu kretanja treba da budu usredsređeni na krijumčare ljudi, a ne na one koje ti krijumčari eksploatišu. Moramo da pazimo da ne gurnemo migraciju još dublje u podzemlje ili ponudimo dodatne prilike kriminalnim grupama da koriste očaj migranata da bi ostvarili sramotne profite.

 Ovo nije apel za neograničenu migraciju. Ali je važno da prihvatimo činjenicu da su napori za stopiranje migracije osuđeni na propast i to sa strašnim posledicama po ljudske živote – bez obzira na to da li se ti životi gube na čamcima koji tonu u Sredozemnom moru i Andamanskom moru ili su ugroženi ksenofobičnim nasiljem u Južnoj Africi, Indiji i drugde.

 Podizanje viših ograda ne može biti odgovor. Migracija će postojati sve dok najsiromašnije i najugroženije ne izbavimo iz uslova od kojih oni beže. Ranih osamdesetih godina sam radio u Agenciji UN za izbeglice i sećam se kako su evropski politički lideri, intelektualci i akademici mitingovali zbog čamca s ljudima koji beže iz Vijetnama. Svet ima moralnu dužnost da se na isti način i danas ujedini.

 Autor je predsedavajući Fondacije Kofi Anan, koja mobiliše političku volju za hvatanje u koštac s pretnjama po mir, razvoj i ljudska prava.