U svom komadu „Ubistvo u katedrali“ T. S. Eliot opisuje ubistvo kenterberijskog nadbiskupa Tomasa Beketa kao prećutno naređen čin. Engleski kralj Henri ll nije morao da izda direktan nalog; njegovi vitezovi znali su šta treba da rade sa nekim za koga se smatralo da potkopava državu.

Eliot je za vreme svog komada možda odabrao Xll vek, u Engleskoj, ali ga je napisao jedva dve godine pošto je Adolf Hitler došao na vlast u Nemačkoj. Bila je to, dakle, makar delom, priča koja je upozoravala na uspon fašizma u Evropi. Tužno je što uopšte nije izgubila na značaju. Danas Eliotovo remek-delo može biti čitano kao upozorenje na put kojim je krenula Rusija, gde politika pod predsednikom Vladimirom Putinom postaje sve ubilačkije srednjovekovna.

Jedan po jedan, Putinovi kritičari bivaju eliminisani. Novinarka Ana Politkovska upucana je u liftu 2006, kada je i Aleksandar Litvinjenko, bivši agent KGB-a koji je kritikovao Putina, otrovan polonijumom u londonskom egzilu. Sergej Magnicki, advokat koji je vodio kampanju protiv korupcije, umro je 2009. u zatvoru pošto mu je u stanju životne ugroženosti uskraćena medicinska nega. Iste godine je i advokat Stanislav Markelov, borac za ljudska prava, upucan posle konferencije za novinare.

Prošlonedeljno ubistvo Borisa Njemcova, vodećeg opozicionog političara i bivšeg zamenika premijera u vreme Borisa Jeljcina, ne bi trebalo primiti kao iznenađenje. Ali bi ga trebalo primiti kao šok – i poziv za buđenje onim Rusima koji su do sada tolerisali kulturu bezakonja i nekažnjivosti, neviđenu od najmračnijih dana lične Staljinove vladavine u Sovjetskom Savezu.

Pre svoje smrti, Njemcov je, kako je rečeno, radio na izveštaju naslovljenom „Putin i rat“ nudeći dokaze ruske umešanosti u sukob u istočnoj Ukrajini. Trebalo je da predvodi protest protiv rata, ali je ubijen dva dana uoči skupa. Neki su se pitali da li se Putin uplašio zbog Njemcovljevih otkrića i zato naredio likvidaciju.

To nije verovatno, bar u smislu da je neko direktno dobio naređenje od Putina. Jednostavno, orkestriranje Njemcovljevog ubistva nije bilo vredno muka; najzad, propagandna mašina Kremlja ne bi imala puno problema da Njemcovljev izveštaj izvitoperi u Putinovu korist.

Zaista, teško da će čak i bezobrazno ubistvo Njemcova politički naškoditi Putinu. Njegova popularnost sada iznosi 86 odsto. Za mnoge Ruse, protivljenje ratu u Ukrajini Njemcova je učinilo izdajnikom čija je smrt opravdana – u stvari, gotovo zahtevana iz državnog razloga.

Putin je najavio da će lično nadgledati istragu atentata. Ali oni koji je vode već su nagovestili verovatan zaključak: ubistvo Njemcova bilo je pokušaj destabilizacije Rusije. Možemo biti potpuno sigurni da će krivac biti „nađen“ i da će njegov zločin biti deo zavere CIA ili ukrajinskih vlasti.

Kremlju nije strano izvrtanje istine za svoje potrebe. Pre nego što je Rusija anektirala Krim, tvrdio je da su Sjedinjene Države unajmile snajperiste da pucaju na prozapadne demonstrante u Kijevu da bi okrivile Rusiju za njihovu smrt. Kada je malezijski putnički avion oboren u Ukrajini – što su najverovatnije uradili proruski pobunjenici – zvanična priča Kremlja bila je da su ga zapadne tajne službe oborile da bi narušile Putinovu reputaciju. Navodi poput ovih rasplamsali su nacionalizam, mržnju i antizapadnu histeriju odvlačeći pažnju Rusa sa Putinove odgovornosti za ekonomsku krizu u njihovoj zemlji.

Ali koliko god Putinova Rusija bila preteća ništa s njom u vezi nije originalno. I Josif Staljin je 1934. naredio opsežnu istragu o ubistvu svog suparnika Sergeja Kirova, šefa Komunističke partije u Lenjingradu. NKVD, prethodnica KGB-a, izvela je atentat po Staljinovom naređenju, ali je istraga sovjetskom diktatoru dala izgovor za eliminisanje drugih oponenata. Potraga za Kirovljevim ubicama završila se Velikim terorom, masovnom čistkom partijskih rukovodilaca, vojnih komandanata i intelektualaca.

Putin možda nije naredio likvidaciju Njemcova ili ostalih. Ali on je, kao Staljin, stvorio klimu straha i bezakonja u kojoj oni koji se ujedinjuju oko Kremlja osećaju dužnost da eliminišu vođine protivnike kako god znaju, pretpostavljajući kakva je njegova volja.

Atmosfera u kojoj nezakoniti postupci postaju herojska dela bila je osnovna karakteristika Staljinove vladavine. Taj teskobni razvoj vratio se pod Putinom. U najmračnijim danima Sovjetskog Saveza, šefovi NKVD-a bili su drugi po značaju državni zvaničnici. Danas Andrej Lugovoj, agent KGB-a kojeg britanska vlada sumnjiči za dostavljanje polonijuma kojim je ubijen Litvinjenko, sedi u ruskoj dumi.

Šta je sledeće? Hoće li Putin, kao i Staljin, započeti sopstveni veliki teror i ubilački goniti navodne neprijatelje? Ili će smrt Njemcova konačno razmrdati zadovoljne i pokorne Ruse?

U prvoj deceniji ovog veka bilo je lako voleti Putina. On je Ruse učinio bogatima, kosmopolitima i poštovanima. Danas, kada niske cene nafte i sankcije Zapada ujedaju, čini ih siromašnima i gotovo univerzalno prezrenima. Desetine hiljada Rusa 1. marta, kada je Njemcov trebalo da vodi protest, izašlo je na ulice sa sloganima kao što je „Njemcov je ljubav, Putin je rat“.

ože li biti da je ruska kultura nekažnjivosti dostigla vrhunac? Putinov režim oslanja se na obećanju ekonomskog prosperiteta bez kojeg može početi da se raspada – ako ne usled masovnih protesta, onda zbog toga što klika više neće imati interesa u njegovom opstanku. Na toj tački, kada je Putin najranjiviji, njegovi saveznici moraće da rade pažljivo – i da nastave da se osvrću preko ramena.