Tajkuni rado lete u visoku politiku

U BiH ni politički angažman tajkuna ni neukusni obračuni s protivnicima i navijanje medija – a Radončić ima i radio i televiziju i par portala – u njihovom vlasništvu ne izaziva zgražanje kakvo smo već više puta gledali u Srbiji.

Uz napomenu da nema “ništa protiv toga da se ljudi koji su uspjeli u biznisu ogledaju i u politici, to nije nešto nepoznato ni u svijetu”, Slavo Kukić, profesor Univerziteta u Mostaru, za Danas kaže da je angažman u politici za biznismene u tranzicijskim zemljama neretko prilika da zaštite stečeno bogatstvo, a da se postavlja pitanje da li je ono stečeno na zakonit način ili nije i da se u susednim državama pokazalo da je to često bilo mimo zakona.

“Uostalom u Srbiji imate proces punjenja zatvora, Hrvatska ima proces punjenja zatvora. Ali ruku na srce Hrvatska je članica EU, a vi ste već odgurali na putu prema EU, a pošto smo mi na samom evropskom repu pridruživanja, onda je logično da ćemo mi koju godinu kaskati za vama u svemu, pa i u propitivanju zakonitosti stečene imovine onih koji su danas ugledni biznismeni, a sutra, bože moj vidjećemo, možda i predsjednici države”, kaže Kukić i uveren je da “nitko na ovim prostorima nije stekao bogatstvo koje se cijeni desetinama miliona vlastitim radom, to je mogao samo različitim pogodnostima”, da li zakonitim ili nezakonitim može presuditi samo sud.

Prema dugogodišnjim analizama bosansko-hercegovačkih medija, Radončić je ponikao kao sandžačko krilo biznismena Stranke demokratske akcije suprotstavljeno sarajevskom krilu biznismena iste stranke koje je bilo oličeno u porodici Selimović (Hilmo, sin Mujo i kći Mujesira). Selimovići se smatraju najbogatijom porodicom u BiH. ”Nema šta nemaju” kaže Kukić.

Radončić poseduje Dnevni avaz i još niz medija, hotel Radon Plaza, 40-spratnu zgradu Avaz Twist Tower, a Selimovići poseduju sarajevsko Oslobođenje i još niz medija u BiH i Hrvatskoj i beskrajni niz pivara, pardon firmi, stečenih u privatizaciji, te trgovinski lanac čak i u Libiji, pa se bespoštedno međusobno krpe po svim svojim medijima, Radončić Selimovića, kako im se i jednima i drugima podsmeva portal Buka, optužuje da je “ratni dezerter” i “predratni policajac”, a oni njega da je u Sarajevo stigao “s kesom sa istoka”, on njima prigovara da su se obogatili uz pomoć Momčila Mandića, zatočenog kontroverznog policajca, političara i biznismena iz Republike Srpske, a Selimovići Radončiću pominju takve prijatelje kakvi su Naser Keljmendi, Mohamed Ali Gaši, Crnogorci Veselin Barović i Bojša Šotra. Kad se Radončić odlučio za poslovnu saradnju s trgovinskim lancem Miroslava Miškovića, oni su se, šta će, priklonili Ivici Todoriću. A bez nas, ma šta ko rekao, u BiH stvarno ne može, pa Radončić i Selimovići jedni druge straše da će završiti kao “jedan predratni harmonikaš”. Pogodite na koga misle i jedni i drugi?

Ako ovih dana čitate Dnevni avaz ne biste nikad pomislili da je Radončić ikad ikakve veze imao sa Bakirom Izetbegovićem, dok se u SDA naglašeno odriče samo tvrdog krila te stranke.

Za dr Slava Kukića nema nikakve sumnje da u izuzetno siromašnom društvu oni koji imaju kapital “kad manje kad više direktno upravljaju državnim procesima” i pri tome ne moraju biti direktno angažovani u politici nego imaju svoje ekspoziture u partijama i državnim institucijama.

“U BiH je to tako očito, a bogami do dolaska ove nove vlasti u Srbiji, bilo je to tako očito i u Srbiji. Imam osećaj da je to manje sada tamo izraženo”, kaže Kukić i dodaje nešto važno, naime, da biznismeni “nisu umreženi samo s jednom strankom, vrlo često se oni umrežuju sa nekoliko stranaka i kad raskinu ljubavnu vezu s jednom, onda se okrenu protiv nje”.

“Ako vi gledate odnose u BiH, primjera radi, na relaciji Fahrudin Radončić – Zlatko Lagumdžija i SDP, odnosno SDA i različiti njezini lideri, onda se to u tim odnosima, recimo u tom trokutu, dosta zorno odslikava. Prvo ste imali jednu ljubavnu seansu na relaciji Lagumdžija – Radončić u vrijeme vlade Alijanse početkom 2000-ih godina, kada je zahvaljujući isključivo SDP-ovoj vladi oprošten jedan porezni dug od milion maraka Radončiću, da bi posle toga ta veza pukla, a onda je Radončić, koristeći Avaz kao najmoćniji tiskani medij u BiH, naprosto sipao drvlje i kamenje. Pa su onda prije dvije-tri godine ponovo ušli u nekakav ljubavni trokut, pod navodnicima, bili su zajedno u vladi, pa je opet puklo između njih , ali onog časa kad u tom trokutu ili odnosu pukne, tajkun, zahvaljujući činjenici da ima realnu društvenu moć, dakle ne političku nego realnu društvenu moć, nađe drugog eksponenta”, kaže Kukić.

Slično je i sa Selimovićima, koji se strogo čuvaju direktnog angažmana u politici: smatraju ih za sarajevski biznis-lobi u Stranci demokratske akcije, a Oslobođenje su, kako se navodi u jednom od kilometarskih hvalospev-članaka, kupili zato što su lepo zamoljeni. Ko ih je zamolio – SDP.

Šta bi bilo dobro za BiH ukoliko bi Radončić dobio politički uticaj na koji očigledno pretenduje?

“On je u jednom momentu došao na mesto ministra sigurnosti (od 2012. do narodnih protesta 2014 – prim. R. Ć.) i tad je završio posao za koji je bio zainteresiran. A to je da je počistio svoje kartoteke u službama državne sigurnosti i da je sada apsolutno nevin građanin BiH. Prema tome, ako je to tako, ja ne vidim specijalne razloge da on sutra ne bi bio zainteresiran za uredan politički prostor, jer uredan politički prostor je sada garancija sigurnosti njegovog kapitala”.

Grbešić glavni u Hercegovini

U Hercegovini, veruje Kukić, danas je glavni biznismen Mirko Grbešić, takođe iz Širokog Brijega (ko je tamo bio ne čudi ga takva koncentracija biznismena), jedan od najbogatijih Hrvata osnivač je fabrike Mepas i vlasnik Saponije i Kandita iz Osijeka, Maraske iz Zadra i Brodomerkura, i naravno velikog trgovačkog centra u Mostaru Mepas Mall. Zagrebački Globus opet tvrdi da je apsolutni regionalni kralj aluminijuma Jozo Bogdan, vlasnik firme Feal, takođe iz Širokog brijega.

Braća Lijanovići

Svoju stranku, Radom za boljitak, ima još jedna grupa biznismena u BiH. Braća Lijanovići iz hrvatske tvrđave Široki Brijeg u Hercegovini, skloniji su građanskom nego nacionalističkom viđenju politike. Glavni političar među njima potpredsednik Vlade FBiH Jerko Ivanković Lijanović bio je, kao Hrvat iz BiH, poslanik i u Hrvatskom saboru, a u BiH je glasao za uvođenje carina na uvoz iz Hrvatske radi zaštite domaće poljoprivrede. U jednom davnom razgovoru sa ovom novinarkom on je pravo na mesto u parlamentu Hrvatske za bosanske Hrvate i u parlamentu Srbije za bosanske Srbe branio tvrdnjom da u BiH veći uticaj imaju Hrvatska i Srbija nego sami građani BiH.

Ali, Lijanovići, vlasnici nekad poznate mesne industrije, nedavno su, dakle pred izbore, grupno po dugi put hapšeni zbog sumnji u manipulacije mesom kojima su navodno državu oštetili za porez. Slavo Kukić tvrdi da je od njihove biznis imperije ostao samo brend, prazna ljuštura. “Nemate u tvornici koja je bila metafora porodice Lijanović ni deset ljudi da radi”.

Porodica Lijanović i njihovo privredno carstvo, smatra Kukić, platili su ceh činjenici da su im apetiti bili takvi da su hteli da upravljaju i državom.