Izbori u stranim zemljama obično su zbunjujući i dosadni, što se definitivno može reći i za predstojeće glasanje 7. maja u Velikoj Britaniji; zapravo, mnogi Britanci dele taj sentiment. Najdužoj izbornoj kampanji u istoriji Ujedinjenog Kraljevstva užasno je manjkao fokus. Međutim, kampanja sadrži tri važne smernice za druge zapadne demokratije.
Prva smernica jeste da je čuveni izborni slogan Bila Klintona iz 1992 – „Reč je o ekonomiji, glupaku“ – sam po sebi glup ili u najmanju ruku nedovoljan. Kada bi ekonomija bila odlučujući faktor na britanskim izborima, premijer Dejvid Kameron bi vodio mnogo samouvereniju kampanju.
U proteklih oko 18 meseci ekonomija Velike Britanije je beležila najviši rast i u pojedinim trenucima je čak premašivala ekonomski rast Sjedinjenih Država. Stopa nezaposlenosti koja sada iznosi 5,6 odsto pala je i sada je više nego dvostruko manja nego u evrozoni.
Ali pozitivni ekonomski indikatori malo su izmenili rejting Kameronovih konzervativaca u anketama javnog mnjenja i nisu nimalo doprineli zaštiti njihovog koalicionog partnera – centrističkih liberalnih demokrata – od ogromnog pada. Izgleda da za previše birača situacija i dalje nije bolja i to iz dobrog razloga – nakon sedam bolnih godina prosečni prihodi jedva da su počeli da rastu.
Zato ispravan slogan u ovoj kampanji bi mogao da glasi: „Reč je o životnom standardu, glupaku.“ Ili, tačnije (mada komplikovanije): „Reč je o percepciji budućih životnih standarda, glupaku, i percepciji pravednosti koja okružuje te perspektive.“ U oba slučaja zaključak je jasan – statistički oporavak nije dovoljan.
Izgleda da iz tog razloga Laburistička partija levog centra ima najbolju kampanju, mada je u u anketama u prednosti od samo dva do četiri procentna poena. Lider laburista Ed Miliband je naširoko kritikovan kao slab, neubedljiv i nedopadljiv; ali, možda profitirajući od malih očekivanja, kako kampanja odmiče, konstantno mu raste kredibilitet i sve više poprima izgled državnika.
Druga smernica jeste da spoljnopolitička pitanja mogu da doprinesu generalnom osećaju nelagode u vezi s političkim rukovođenjem, iako su retko kada važan faktor na izborima u bilo kojoj zemlji. Bile su široko rasprostranjene pretpostavke da će stalno članstvo Velike Britanije u EU biti vodeće pitanje u kampanji, s obzirom na uspon Partije nezavisnosti Ujedinjenog Kraljevstva i Kameronovo obećanje da će ako bude ponovo izabran, održati referendum o tome do 2017.
Zapravo, Kameronovo obećanje je ubedljivo najvažnije pitanje na zalogu na britanskim izborima – ako ostane premijer, biće referenduma; ako premijersku funkciju preuzme Miliband, onda neće. Strateška budućnost Britanije počiva na ovom izboru.
Ipak, povodom tog izbora gotovo da je zavladala tišina. I UKIP i njegov harizmatični lider Najdžel Faraž zabeležili su pad u anketama javnog mnjenja i bore se da zadobiju pažnju. Što je još važnije, Kameron gotovo da ništa nije rekao ni o Evropi ni o imigraciji; a iako je jasnim proevropskim stavom stekao naklonost mnogih poslovnih lidera, i on je minimizirao to pitanje.
Možda je to odraz moje pristrasnosti, ali sumnjam da je to okolišanje britanskih glavnih političkih partija oslabilo podršku za njih unižavanjem njihovog statusa kao validnih predstavnika zemlje. Birači ne moraju da stave Evropu ili spoljnu politiku na spisak glavnih pitanja koja ih brinu, već dnevne vesti o migrantima koji umiru u Sredozemnom moru, ratu u Ukrajini, mogućem bankrotu Grčke, previranjima u Siriji, Iraku, Jemenu, Libiji i Gazi, nuklearnom programu Irana i veću svest birača o tome da njihovu zemlju treba snažno da brani Vlada koherentnom spoljnom politikom.
A ipak, britanske odbrambene snage su najslabije od tridesetih godina prošlog veka. Uvreženo shvatanje jeste da je britanski glas o međunarodnim pitanjima najmanje uticajan takođe od tog doba.
Kakvi god bili izborni rezultati, najupečatljiviji fenomen biće uspon regionalizma, naročito porast podrške za Škotsku nacionalnu partiju (SNP), koja se zalaže za nezavisnost. Niko ne može da predvidi da li će SNP završiti u paradoksalnoj poziciji, odnosno da se pridruži koaliciji s laburistima da bi vladala zemljom za koju je na referendumu o nezavisnosti u septembru prošle godine sprovodila kampanju da se napusti. Ali je najverovatniji izborni adut SNP-a previše veliki da bi mogao da se objasni samo secesionističkim sentimentom. Izgleda da partija privlači mnogo ljudi koji su glasali protiv nezavisnosti, ali koji žele veću regionalnu autonomiju i da Škotska dobije jači glas u Vestminsteru.
Odsustvo šireg faktora „dobar osećaj“ iz ekonomskog oporavka, srdžba zbog ekonomske nejednakosti, nepoverenje u nacionalne političke lidere i veća vera u lokalizam – to su glavna obeležja britanske izborne kampanje. Bez obzira na to da li će Milibanda učiniti sledećim premijerom (u koaliciji s liberalnim demokratama, SNP-om ili i s jednim i s drugima), oni će najverovatnije okarakterisati izbore i u drugim zemljama tokom predstojećih godina.
Autor je bivši glavni urednik Ekonomista. Sada je izvršni producent novog dokumentarca „Film o velikoj evropskoj katastrofi“.
Copyright: Project Syndicate, 2015.
www.project-syndicate.org
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
