Ukrajini treba Dejtonski sporazum

Ima legalno izabranog predsednika (kakav god bio), koji je na neustavan način svrgnut i, nasuprot njemu, uzurpatore vlasti (makar među njima, možda, bilo i onih sa iskrenim demokratskim namerama) koje priznaje tek deo stanovništva, administracije i vojske. Međutim, u zapadnim i mnogim našim medijima stvari se tendenciozno ili iz neznanja predstavljaju pogrešno. Kao da je u Ukrajini, posle uličnih protesta „obespravljenog naroda“ protiv „autokratske vlasti“, došlo do legitimne smene vlasti, a sada Rusija i proruski separatisti pokušavaju da toj zemlji otrgnu deo teritorije i tako izazovu veliki regionalni sukob ako ne i svetski rat.

Kijevski prevrat

Da bismo situaciju bolje shvatili, vratimo se, uz izvesna uprošćavanja, desetak dana unazad. U želji da izbegne krvoproliće velikih razmera u vidu nekog kijevskog „Tjenanmena“ – ne ulazeći u to da li je tako pod pritiskom Zapada postupio samo zbog straha za sebe, svoju porodicu i njenu poveću imovinu ili i usled zabrinutosti za sudbinu nacije, te da li se radilo o ispravnom postupku – Viktor Janukovič je 21. februara potpisao kompromisni sporazum sa liderima opozicije. Tim sporazumom bilo je predviđeno da se na zakonit način, a u roku od dva dana na snagu vrati ustavni aranžman iz 2004, koji je predviđao manja prava za predsednika. Ujedno, bilo je dogovoreno da se do septembra ove godine sprovedu nove ustavne reforme, odnosno da se najkasnije do kraja godine održe prevremeni predsednički izbori sa ciljem da se primiri (geo)politički i identitetski raspolućena, a ne oko demokratskih vrednosti podeljena zemlja.

Takav kompromis, odnosno sa njim skopčano naređenje da se vladine snage – već izmrcvarene strategijom kreni-stani – povuku sa ulica Kijeva, demoralisao je pristalice Janukoviča. Uostalom, u nedeljama koje su prethodile tome, iz redova vlasti i njenih komandnih vojno-političkih struktura, on je već uklonio niz zagovornika energičnog gušenja onoga što je, faktički u tom periodu takođe oterani premijer Mikola Azarov, ne bez osnova, ali i uz neprimerenu generalizaciju nazvao divljanjem terorističkih skupina maskiranih u mirne demonstrante (njih je bilo, ali se pre svega radi o dubinsko višekomponentnoj podeljenosti zemlje, u kojoj, ko god bio na čelu države, veliki deo naroda vlast sa druge strane identitetsko-političke „barikade“ smatra neprijateljskom, a bar deo vlastodržaca opozicionare doživljava kao „bandite“).

Posledice rečenog su bile da kada je Janukovič posle sklapanja onoga što je smatrao „mirovnim aranžmanom“ otišao na neki skup svoje partije u Harkov, u prestonici više nije ostao niko ko je bio voljan da brani njegove pozicije. Demonstranti su popuštanje vlasti shvatili kao kapitulaciju te su, predvođeni paravojnim grupama, još agresivnije krenuli u zauzimanje državnih institucija, dok su demoralisane, do juče predsedniku lojalne snage, ostale po strani. Janukovič je na to reagovao naknadnim odustajanjem od sporazuma sa opozicijom (koji je ona već obesmislila), no njeni bojovnici su već držali Parlament. U takvim okolnostima njegova neznatna većina (uključujući i deo preplašenih Janukovičevih ljudi), pod izgovorom da se on ne drži onoga što je potpisao, donela je eufemističku odluku da je predsednik time sam sebe razvlastio, tj. da njegovu funkciju preuzima predsednik Skupštine.

To sve je bilo nelegalno. Ustav Ukrajine predviđa preciznu proceduru opoziva predsednika, a ona nije poštovana. O razmerama farse koja se dešavala govori i to što je munjevito, uz zveckanje oružjem, smenjen dotadašnji predsednik Skupštine koji bi eventualno postao legalni vršilac dužnosti predsednika (Vladimir Ribak), a na njegovo mesto je ustoličen Aleksanar Turčinov, koji je onda naprečac ovenčan predsedničkim vencem. Ukratko, nije sprovedena regularna procedura impičmenta, a za tzv. predsednika je nametnut onaj koji je bio po volji prevratničkih centara moći, a ne onaj ko bi to trebao da postane u slučaju regularne smene Janukoviča.

Ruska reakcija i raspolućenost Ukrajine

Polazeći od svega rečenog, oficijelna Rusija – dopadala se ona nekome ili ne – nedvosmisleno je u pravu kada tvrdi da je novi režim u Kijevu prevratnički, odnosno da je Janukovič i dalje legalni predsednik Ukrajine. A takvo mišljenje ima i veliki deo ukrajinskog stanovništva na jugu, istoku i severoistoku te dubinski podeljene zemlje. Ono, kao i nemali deo lokalnih organa vlasti (u oblastima na koje je podeljena Ukrajina) nije prihvatio novu samoproglašenu vlast. Doduše, uglavnom je iskazan i prezir prema Janukoviču, za koga se smatra da se pokazao kao slabić nedorastao ulozi koja mu je pripala. No, to je već druga priča.

Kada smo već stigli do strateških ukrajinskih podela i uloge koju tamo igra Rusija, da bismo jasnije sagledali aktuelni razvoj događaja, važno je podsetiti se etničkog karaktera Ukrajine. Ona se na neki način može uporediti sa kombinacijom naše Crne Gore i BiH, i njihovim odnosom prema srpstvu. Ukrajinci imaju isti etnički koren kao i Rusi. Rusko stablo se usled istorijskih okolnosti razdvojilo u tri specifična ali svakako bliska dela: Velikoruse (Ruse u užem smislu), Beloruse i Maloruse (ili drugačije Ukrajince). Carska Rusija je te razlike nastojala da niveliše, dok su boljševici, makar u ranoj fazi svoje vladavine, njih doveli do krajnosti, odnosno trudili su se da zaokruže beloruski i ukrajinski identitet. Potom su i oni, doduše bez negiranja već proklamovane pune nacionalne posebnosti, radi jačanja državnog jedinstva, akcenat stavili na jezičko i svako drugo povezivanje sastavnih delova SSSR-a, a pogotovo njegovih republika sa preovlađujućim slovenskim stanovništvom.

Rezultat svega toga je, u kontekstu naše priče bitna, izrazita identitetska raznovrsnost istočnoslovenskog stanovništva postsovjetske Ukrajine. Njegov deo, i to ne samo kada se radi o Velikorusima koji tu žive, deklariše se u nacionalnom smislu ruski. Veći deo se izjašnjava kao Ukrajinci, ali pod tim podrazumeva različite stvari. Na zapadu Ukrajine novi identitet se, kao npr. u našoj Zapadnoj Hercegovini, gradi na mržnji prema sopstvenim korenima i onim koji ih oličavaju. Tu preovlađuju grkokatolici, nekadašnji pravoslavci koji su počev od 17. veka prihvatili prevlast rimskog pape i suštinski postali katolici iako su zadržali pravoslavnu formu (izgled sveštenika, služenje liturgije, itd).

Uslovno rečeno, u središnjem delu Ukrajine zaživeo je neki novi, recimo po crnogorskom obrascu, ukrajinski identitet koji nema nužno naglašeni antiruski karakter. Tu je stanovništvo pravoslavno i pripada nekanonskoj Ukrajinskoj pravoslavnoj crkvi (odnosno postoje dve takve međusobno konkurentske crkve), a govori pre ukrajinskim nego ruskim jezikom (ili kako se nekada govorilo maloruskom grupom dijalekata ruskog). Na istoku i jugu situacija je bitno drugačija. Uglavnom se govori ruski, stanovnici se izjašnjavaju kao Rusi ili Ukrajinci koji sebe u širem smislu smatraju i Rusima (slično kao što se kod nas, pre polarizacije pravoslavnog stanovništva Crne Gore, u duhu dvojnog identiteta, neretko govorilo „ime mi je Crnogorac a prezime Srbin“). Ne treba ni reći da je dominantna Ruska pravoslavna crkva (Ukrajinska pravoslavna crkva Moskovske patrijaršije).

U svetlu rečenog vratimo se sadašnjoj političkoj situaciji u Ukrajini. Proruski deo Ukrajine, i to ne samo Krim, velikim delom nije priznao novu vlast u Kijevu koju smatra uzurpatorskom. Mada, u prvom momentu nastupio je šok zbog munjevitih promena koje nisu po volji tog dela zemlje, što je pretilo da dovede do tihe pobede Kijeva. No, u prevazilaženju trenutne paralize, ključnu ulogu odigrali su Krim i Rusija. Građani na prostoru pomenute ukrajinske autonomne republike (do 1954. godine u sastavu Rusije kada je odlukom sovjetskog vođstva poluostrvo prešlo u sastav Ukrajine), gde deklarisani Rusi čine 60 odsto stanovništva (a Ukrajinci su po pravilu proruski raspoloženi dok novi kijevski režim podržavaju pre svega muslimanski Tatari), po uzoru na svoje oponente u Kijevu dok su bili u opoziciji, uzeli su stvari u svoje ruke. Počeli su da ulaze u institucije i vrše pritisak na političke strukture da se ne pokolebaju i prepuste vlasti Kijeva. Svakako, i tu su se kao i u Kijevu politika, ulica i oružje ukrstili, ali su zbog toga, gle paradoksa, Zapad i lideri Majdana – koji su bukvalno par dana pre toga nametali svoje uličnim nasiljem – naprasno postali „legalisti“ i iskazali veliku zabrinutost.

Sukob dve Ukrajine?

Tako je otpočelo – doduše sa drugim opredeljenjem – „događanje naroda“ i na istoku kao i na jugu Ukrajine, a značajan deo tamošnjih političkih struktura se time ohrabrio i konsolidovao te počeo da prkosi onima koji sebe smatraju novom vlašću u Kijevu. U funkciji ohrabrenja takvih trendova je aktiviranje ruske vojske na Krimu i na granici sa Ukrajinom, odnosno odlučno oglašavanje Moskve. Rezultat je da su čak i pojedine ukrajinske vojne jedinice u pomenutim oblastima počele da odbacuju tzv. nove vlasti kao uzurpatorske. Vrhunac u tom pogledu je podizanje ruske zastave na komandnom brodu ukrajinske mornarice.

Ovaj osvrt na vojna dešavanja doveo nas je tako i do onoga što je suština ovog teksta. Sada se govori da je na pomolu rat između Ukrajine i Rusije, sa nesagledivim globalnim posledicama, odnosno da se Moskva sprema da stavi pod svoju kontrolu delove Ukrajine. To nije tačno. Nemali deo te države ne kontroliše Kijev, odnosno u rukama su stanovništva koje tamo živi i njihovih lokalnih vlasti koje negiraju legalitet i legitimitet novog režima. Rusija nije imala, niti ima, potrebu da vojno interveniše da bi takvo stanje uspostavila. Ono je proizašlo iz većinske volje tamošnjeg naroda.

Rusija je jedino stavila do znanja da će se vojno umešati ako Kijev silom pokuša da, tamo gde ga negiraju, nametne svoj autoritet. Znači, da ponovim da ne bi bilo zabune, ako dođe do izbijanja građanskog rata, u kome bi pristalice „Majdana“ pokušale silom da nametnu svoju volju ne samo Krimu već generalno proruskim delovima Ukrajine, Rusija bi intervenisala. I tu se ne bi radilo ni o kakvom napadu na Ukrajinu – iako bi se ogromni napori ulagali od strane zapadne propagandne mašinerije da se sve tako prikaže – već o zaštiti ruskog i proruskog stanovništva na delu teritorije te zemlje.

Štaviše, ne bi se radilo o agresiji ni da kojim slučajem Moskva, na poziv Janukoviča, reši da interveniše kako bi mu pomogla da povrati svoju vlast nad Kijevom i drugim delovima Ukrajine koji su sada u rukama onih koje smatra prevratnicima. No, to bi ipak bilo nelegitimno. Kao što je neprihvatljivo nametanje volje ukrajinskom istoku od strane ukrajinskog zapada sponzorisanog od strane nekih evroatlantskih centara moći, tako je nedopustiv i obrnuti tok događaja uz pomoć Rusije. Za Ukrajinu se mora tražiti neki njen „dejtonski dogovor“, kojim bi se iznašao način ravnopravnog egzistiranja delova te zemlje sa različitim civilizacijskim orijentirima i identitetskim opredeljenjima. Deo toga je i međunarodni aranžman koji bi uvažio njenu geopolitičku razrokost (čemu su i Rusija, i vodeće zemlje kontinentalne EU sklone, za razliku od Anglosaksonaca koji žele da stvore zonu tenzije na evropskom istoku).

Naravno, o nekakvom ruskom skoku ka Kijevu govorio sam samo hipotetički. Rusija to sigurno neće učiniti osim ako ne bi bila isprovocirana „narandžastom“ ofanzivom na „istok“. Jer, ako bi Moskva to inicijalno uradila ona bi postala katalizator rata, a ne faktor stabilizacije, što i zbog sebe (između ostalog i radi svojih interesa u vezi sa saradnjom sa Nemačkom i drugim državama „Stare Evrope“), i zbog Ukrajine, i privlačnosti ruskog koncepta evroazijskih integracija za bivše sovjetske republike – ne želi da bude. Kremlj samo nastoji da oružanom pripravnošću destimuliše napad prozapadne Ukrajine na Krim i druge proruske delove zemlje koji nisu prihvatili nelegalnu smenu vlasti. Uporedo, Moskva zagovara iznalaženje nekog modela koji bi omogućio da se stvari vrate u ustavne okvire i potom mirno razreše.

Da li će do toga doći ili će se Ukrajina (ne)formalno podeliti sa dugoročnim a teškim implikacijama – ostaje nam da vidimo. Međutim, jedno je već danas jasno: neće biti nekakvog klasično rusko-ukrajinskog rata (jer Rusija, kao što se vidi, nije konfrontirana sa Ukrajinom u celini, odnosno tamošnjom legalnom i legitimnom vlašću), niti je na pomolu „Treći svetski rat“. SAD i NATO ne ratuju sa onima koji mogu ozbiljno da uzvrate. U pitanju su uvezene, po pravilu antiruske, propagandne jednostranosti, kojima se kod nas u medijima često olako podleže ili se one namerno slede. Jedna od njih je i ovih dana usiljeno ponavljana bajka o opštoj mobilizaciji ukrajinske vojske koja u mnogim delovima te zemlje gotovo da se raspada. Niti sada postoji uistinu jedinstvena Ukrajina, niti ona ima legitimnu vlast koja na raspolaganju ima homogenu nacionalnu armiju, a ponajmanje se Rusija sprema da sa njom ratuje sa namerom da je razbije. Da joj je to cilj, odavno je mogla da ga realizuje.