Ustaša u gradskoj kafani

Idemo na stvar. Jedan od retkih užičkih ugostiteljskih objekata koji je radio pod svojim pravim imenom (i nikada nije dobio nadimak) bila je takozvana Gradska kafana, smeštena u ćošku na Trgu partizana, u neposrednoj (i neugodnoj) blizini stanice milicije, Udbe, Službe društvenog knjigovodstva i prodavnice zagrebačkog Ghetaldusa, na kojoj je – ovo na znanje i ravnanje Politikinim jezikoslovcima – bila zapandrčena jedna JEDINA latinična firma u celom gradu, koju je moja malenkost sve do srednje škole čitala po Vukovom jezikopravilu – dakle „ghetaldus“ sa „H“.

Šef sale Gradske kafane – šta šef, diktator – beše imenjak Rada Kleja – koji je odložen za sutra – takođe Rade, od milja zvani – Ustaša. Možda će stariji čteci pomisliti da je – imajući u vidu vreme krajnje nenaklono makar i pomenu domaćih izdajnika – nadimak „ustaša“ bio izgovaran u potaji, a da je Radu bilo neprijatno što ga tako zovu, ali tome uopšte nije bilo tako. Naprotiv. Rade nije imao ama baš ništa protiv nadimka, a kada bi ga pominjali, čak su i zagriženi komunisti, pa čak i sekretari komiteta, Rada zvali – Rade Ustaša.

Rada pominjem ne zbog pitoresknog nadimka, nego zato što sam duboko uveren da se red u državi postiže zavođenjem reda u kafanama, što je posao u kome je blaženopočivši Rade zovomi Ustaša bio nenadmašan.

Vazda odeven u besprekorno crno odelo – uz koje ide i obavezna crna kravata – Rade je danonoćno – ili bar do fajronta – bdio nad gradskokafanskim radom, redom i mirom. Nije, recimo, dozvoljavao „sedenje onako“, što će reći da džabolebaroši koji sede, a ništa ne piju, nisu bili dobrodošli, kao što dobrodošli nisu bili ni „čupavci“ – dugokosi svati, pa taman da su – kao što nisu – trošili ne znam kakve sume novca.

Galama, dreka, pesma – sve to u Gradskoj kafani takođe nije bilo dozvoljeno, što ne znači da za bukače i galamdžije nije bilo mesta pod užičkim suncem – i te kako ga je bilo u takozvanom Zalivu svinja (o kome ćete čitati sutra) – ali ne u Gradskoj. Jeste Ustašino kafansko zakonopravilo bilo poprilično totalitarno (i sam sam zbog poduže kose bio njime pogođen) ama je bilo dušekorisno jer je stvari – a naročito ljude – postavljalo na njihova prava mesta, što će reći – građane u građanske (gradske), a džibere u džiberske kafane. Jer pazite, pripustiš džibera u finu kafanu, džiberu odmah porastu apetiti, pa iz kafane pravo u Narodnu skupštinu. Nastavak sledi.