Hapšenje Stefana Nemanje

Serijinu TV premijeru u ôredovnom terminuö nisam gledao – prekognicija mi je savetovala da to ne činim – ali sam je čim su se rasplamsale okolserijalne srpske podele pronašao na internetu i podvižnički je od početka do kraja odgledao, samo da bih se uverio da mi je prekognicija dala dobar savet koji ja, po ko zna koji put, nisam poslušao.

Morao sam, međutim, tako postupiti, jer da nisam, kakva bi onda bila razlika između mene i onih drevnih penzionisanih zastavnika koji su po sastancima mesnih zajednica ôoštro osuđivaliö knjige koje nisu čitali i filmove koji nisu gledali.

Krenimo od početka. U skorašnjem mini-serijalu o ôSenkama na Balkanuö apsolvirali smo da je (u) TV serijama dozvoljeno sve osim dosade, a ôNemanjići – rađanje kraljevineö su ubistveno dosadni od prvog do poslednjeg takozvanog ôfrejmaö prve epizode. Ali, kako ćemo docnije videti, dosada nije ono najgore u ovom preambicioznom promašaju. Pročitah tako u jučerašnjem Danasu da su izvesne persone dramatis ôinvolviraneö u seriju i Radoš Bajić – svako iz svojih razloga – blagoizjavile da je nefer (a možda i nesrpski) prerano kukurikati i tako oštro kritikovati samo jednu od dvanaest (beše li) epizoda, jer će se stvar, navodno, razvijati i poboljšavati, ali iskustvo nas uči da su prve epizode svih ovosvetskih TV serija vrednih tog imena po pravilu najbolje i najzanimljivije, a da ostale epizode (sa promenljivom srećom) žive od rasprodaje porodičnog srebra nasleđenog od prvog nastavka.

A šta može drugi nastavak Nemanjića – da ne pominjemo ostalih deset – naslediti od prvog, u kome gledamo Stefana Nemanju kako dobrih sedam-osam minuta – nakon što je prethodno (tim rečima) ôuhapšenö – u dubinama nekog bunara moli Svetog Đorđa (koji se, inače, u doba Nemanjića zvao Georgije) da ga izbavi iz bede; u kome slušamo istog, sada iz bede izbavljenog i državotvornom pobedom osokoljenog Stefana Nemanju kako okupljenom ônašem naroduö drži političke govorancije a la Milošević, Koštunica ili Aco Srbin; u kome neki učeni onovremeni analni speleolog Stefana Nemanju nazva ôznameniti vođa velikog narodaö, u kome samodržac Vizantije, Grk, Manojlo Komnin, govori srpski sa makedonskim akcentom; u kome po livadama đipaju našminkani devojčurci iz KUD-a AbraševićuMogao bih nabrajati do unedogled, ali bliži se praznik, karakteri cure, pa je bolje da kolumnu privodim kraju zaključkom da za pažljive gledaoce ôNemanjići – rađanje državeö ipak nisu apsolutni promašaj, jer će – samo li malo napregnu imaginaciju – u seriji kao na dlanu videti Srbiju XXI u (lošim) kostimima iz XII veka.