MANJAK RADOSTI

Setio sam se kako sam bio ljut na taj žiri prošle godine jer je dodelio nagradu jednom nemačkom reditelju za kalkulantsku predstavu Magbeta. Ali moja sreća zbog Martalera bila je kratkog veka, jer većprvi izveštaj o nagradama zvaničnog žirija potpuno me je porazio. Naime, Grand pri „Mira Trailović“, glavna nagrada Bitefa, dodeljena je opet Gebelsu za jedan žalosni likovni hepening sa dekorom koji se mrda i svira, dok je Specijalna nagrada dodeljena jednom nesuvislom minimalističkom belgijskom baletskom duo kalamburu Možda zauvek, na temu: „Ja te volim a ti me ne gledaš“.

MUČENJE PUNIM MEHUROM

Festival je imao i naslov: Tragikomedija – tragedija našeg vremena. Kakav naslov takav i Bitef, skoro kičerski. Najispraznija bila je predstava iz Litvanije koju je režirao poznati glumac-reditelj Alvis Hermanis, koji je i pobedio pre par godina sa jednom sličnom kičericom o životu staraca u ovoj bivšoj Sovjetskoj republici. Ovoga puta nam je prikazao Sonju, jadno pisanije Tatjane Tolstoj. Dva glumca su nas toliko terorisala u skoro sat i po glumatanja, izvodeći kojekakve burgije primerenije zabavi naivnih umetnika na prijemnom ispitu za osnovnu školu glume, da smo se jedva vratili kući koliko smo bili izmučeni. Što je najgore, beogradska publika bila je uglavnom oduševljena tom ljigavom telenovelom o jadnoj, ružnoj i smešnoj devojci dobrog srca, koju igra jedan plećati đilkoš. On se sve vreme uspija i prevrće očima kao da mu se ide u WC, a ne sme da traži da ga puste sa časa.

SLET ZA OTVARANJE, DETE ZA ULAZNICU

Bitef je ponovo otvoren jednim igračkim spektaklom veštih atleta, koji bi bolje prošli na nekom cirkuskom festivalu gde bi imali dostojne takmace u vratolomijama. To se zvalo Manje više beskonačno, i dovoljno pretenciozno i dovoljno besmisleno, da može da učestvuje na bilo kom svetskom festivalu i da ostane neprimećeno.

Još jedan kuriozitet ovog festivala bila je predstava za bebe do jedne godine starosti, Baby drama. Nju nije mogao da gleda niko ko nema da pokaže dete tog uzrasta kao prilog uz ulaznicu. Priručno dete nisam imao, pa nisam bio te sreće da vidim spektakl, ali oni koji su ga videli ocenili su ga najbolje, pa je ta predstava dobila Nagradu publike.

PASTIRI ŠMINKERI I HARDKOR BERTI

Od domaćih komada prvi je prikazan Car Edip iz Narodnog pozorišta, u adaptaciji i režiji Vide Ognjenović. Izvorni Sofoklo je ipak nadvladao, pa smo na kraju gledali antičku fabulu u savremenim kostimima. Nesporazum je nastao kad ljudi u konfekcijskim šik odelima izgovaraju reči Sofoklovih pastira, što posebno važi za lik proroka koji dominira političkom scenom i konferencijama za štampu Vlade i Predsednika, koji je i Car zvani Edip.

Tek je Andraš Urban izazvao mnoge nesporazume svojim komadom Breht – the hardcore mashine u izvođenju pozorišta Kostolanji Deže iz Subotice. Ovde nije bilo jasno šta je tu Breht, iako su se čitali neki tekstovi za koje kažu da su Brehtovi a mogli su biti bilo čiji, toliko su besmisleni i uopšteni. U tom komadu koji je nazvan modernim eksperimentom, četvoro glumaca snalaze se po sceni u do zla boga nespretnim kostimima, koje srećom vrlo brzo poskidaju i pokažu svoja lepa mlada tela, i tako, na po desetak sekundi, stvaraju neke slike koliko nemaštovite toliko neasocijativne, koje treba da nas podsećaju na rat, nasilje, osvajanje, podjarmljivanje (!?).

ŽITO U KUKOLJU

Ipak, bila je i jedna ozbiljna predstava za koju smo i pre Bitefa mogli znati da će biti najbolja, ali nismo mogli biti toliko cinični da pretpostavimo da će biti i jedina predstava koja nešto vredi na celom festivalu. U pitanju je naš poznanik Kristof Martaler, sa svojim matičnim pozorištem iz Lozane, koji je prikazao svoj autorski komad Manjak prostora. To je istinita i upečatljiva farsa o lekarima, bolnicama i trgovini organima, o veselom umiranju u zapadnoj civilizaciji koja se bavi proizvodnjom smrti pod firmom da leči, oživljava i popravlja svet. Ironično, istinito, pametno i vešto. Ali za naš Bitef predstava reditelja Martalera nije zaslužila ni da bude pomenuta. Srećom da je žiri lista Politika, suprotno svom negativnom renomeu, nagradio ovu predstavu i pokazao da u Beogradu još ima ljudi sa zdravom pameću.

ČAROBNJACI I ŽRTVE APARTHEJDA SPASILI DAN

Bilo je nekoliko dodatnih programa na Bitefu ove godine (Bitef Polifonija i Show Case), na kojima je prikazano nešto radionica i nešto amaterskih predstava. Prava stvar bio je pretposlednji dan, nazvan „Istina u pozorištu“. Počeo je u 11h u Okružnom zatvoru, gde je jedna grupa izvođača-zatvorenika na lečenju od narkomanije (grupa se zove Čarobnjaci iz Oza) prikazala radioničarsku predstavu Čiji si ti Petre, u organizaciji NVO Aps-art. Mladići su u sali zatvorske biblioteke za svoje sapatnike i nas nekoliko sa strane, uz prisustvo vaspitača i psihologa, izveli jednostavnu priču o jednom Petru koji dolazi u zatvor i prolazi kroz mučilište paralelnih grupacija moći. Ta dokumentarnost je iskrena i bolna, a ipak nosi plemenitu veru u mogućnost promene pojedinca i sveta.

Vrhunac toga dana bilo je gostovanje pozorišne trupe iz Južne Afrike koja nam je odigrala Istinu u prevodu, predstavu o kažnjavanju i praštanju, o mogućem dijalogu žrtava i dželata koji se u njihovoj zemlji zvao „Forum praštanja“. To je bio autentičan pokušaj da se krivci sretnu sa rođacima žrtava i da im objasne kako su i zašto ubili, osakatili, mučili. Trupa glumaca, i crnih i belih stanovnika Južnoafričke Republike, igra ovu predstavu kao rekonstrukciju stvarnog događaja čiji je inicijator bio sveštenik Dezmond Tutu. Zanimljivo je da glumci igraju novinare i prevodioce, tako da se sva ta bolna sećanja preživelih i porodica stradalih, kao i ispovesti zlikovaca, prenose posredno, da bi se uopšte mogla podneti. Sami glumci su toliko posvećeni svojoj plemenitoj misiji da zrače jednostavnom toplinom razumevanja i snagom dobrote, a njihovi široki osmesi i snažna afrička muzikalnost obasjavaju gledalište.

O POBEDNICIMA I PORAŽENIMA

Poslednjeg dana festivala prikazani su Eshilovi Persijanci, u prepevu Hajnera Milera i u režiji Dimitra Gočeva. Ovo je prvo delo poznato u istoriji koje je napisao pesnik i ratnik pobedničkog, grčkog naroda, o pobeđenim Persijancima, ali tako da pokuša da razume najveće neprijatelje i da to razumevanje predstavi stanovnicima Atine tek izašlim iz mukotrpnog i dugotrajnog rata. Nema trijumfalizma nad pobeđenima, većse analizira sklop okolnosti koji je doveo do rata i analizira se kako je i zašto taj rat izgubila tako snažna vojska velikih vojskovođa, oca i sina, Darija i Kserksa. U režiji Gočeva mi gledamo bolnu istoriju pojedinaca uhvaćenih u raskoraku nada i mogućnosti, koji još ne umeju da se sažive sa porazom.

NEPOMUĆENA NADA

I tako, prošao je još jedan Bitef od koga smo mnogo očekivali, koji je bio najavljivan i najavljivan još od juna meseca, a na kraju – ispalo je jedno banalno i poražavajuće puć! Zašto je selekcija ove godine bila tako loša, nije sasvim jasno. Nije to bila baš toliko loša godina u evropskom pozorištu, ali svakako da se ukusi selektora 42. Bitefa ne poklapaju sa ukusom onog dela gledalaca kome i sam pripadam. Da nije bilo Dimitra Gočeva u zvaničnoj selekciji i pretposlednjeg dana festivala, Bitef bi ostao festival jedne predstave. I džaba onda i broj festivalskih aktivnosti i razne radionice i razni prijemi i kokteli na atraktivnim mestima. Nadajmo se da će ovo biti poslednji ovako loš i pretenciozan Bitef.