Proizvođači u raljama šećerana

Zato traže od poljoprivrednika potpisivanje aneksa ugovora kojima bi ne samo dobrovoljno pristali na nižu otkupnu cenu većbi se i odrekli svake mogućnosti da potražuju eventualne gubitke. I to sve dobrovoljno i svojevoljno, „u interesu buduće saradnje“ i „solidarnosti u novonastaloj situaciji“. Neobično je, međutim, da se od poljoprivrednika redovno zahteva da imaju razumevanja i da budu solidarni isključivo na sopstvenu štetu, a u tuđu korist. U prilog tome govori i „epizoda“ iz 2012, kada su ratari tražili korekciju otkupnih cena na više (zbog loših vremenskih prilika), a šećerane su taj zahtev odbile uz obrazloženje da se potpisani ugovori ne mogu menjati. Sada kad šećerane traže promenu cene, to pravilo ne važi.

Šta se zapravo dogodilo? Na svetskom tržištu nastavljen je prošlogodišnji trend pada cene šećera, pa se postavlja pitanje plasmana ove robe. Ali, to je ono što se naziva poslovni rizik. I ne samo to. Ovaj pad cena nije grom iz vedra neba. Naime, prema vestima koje su se pojavljivale u medijima krajem prošle i početkom ove godine, šećerane u Srbiji su prošlu sezonu završile sa viškovima šećera. Istovremeno, na svetskom tržištu i cene šećera iz šećerne repe počele su da padaju, gubeći trku protiv šećera iz šećerne trske, čija je proizvodnja jeftinija. S druge strane, kao nova, velika tržišta šećera navode se Indija i Kina, pa bi to, dugoročno posmatrano, trebalo da stabilizuje cene. Posmatrano iz ugla tržišne ekonomije, pred šećeranama su dve mogućnosti. Prva je da uskladište viškove i sačekaju bolji momenat za prodaju, a druga je da pronađu nove kupce. Umesto toga, šećerane posežu za najlakšim i najjednostavnijim sredstvom – ucenjuju i obmanjuju poljoprivredne proizvođače, računajući na njihovu neslogu, neinformisanost i sviknutost na trpljenje i loše poteze poslovnih partnera. Treba podsetiti i na to da liberalizacija tržišta, na čemu se inače insistira, podrazumeva postojanje poslovnog rizika, ali i snošenje posledica loših poslovnih procena i odluka. Poslovni rizici se smanjuju tako što analitičari prate trendove na svetskim tržištima i proizvodne indikatore za određene proizvode (u ovom slučaju šećerne repe, šećerne trske i šećera) i na osnovu toga prave prognoze koje opet služe za kreiranje poslovne politike jedne firme. S druge strane, pitanje je da li bi šećerane poslovale sa gubitkom ako bi ispoštovale dogovorene otkupne cene. Verovatno ne bi, ali bi im profit bio manji nego što su planirali. Da Ministarstvo poljoprivrede nije najavilo da neće biti skoka cena prehrambenih proizvoda, verovatno bismo mogli da očekujemo da šećer u domaćim prodavnicama poskupi, uprkos dobrom rodu. Zvuči poznato, zar ne?

U državi koja teži da razvija tržišnu privredu, mora se shvatiti da se odluke u vezi sa poljoprivrednom (niti bilo kojom drugom) proizvodnjom ne donose stihijski, većsu rezultat dugoročnih i stručnih analiza. Ako od domaćih poljoprivrednika zahtevamo da idu u korak sa vremenom i da se odreknu prevelike zaštićenosti, onda isti aršini moraju da važe za sve učesnike u tom lancu. Ono što je u ovom slučaju još poraznije jeste činjenica da šećerane zloupotrebljavaju zakon i izvrću ruglu sve postulate pravne države, kakvom Srbija želi da se predstavi. Zakon o obligacionim odnosima, koji se odnosi i na ugovore koje su ratari potpisali sa šećeranama, sasvim je jasan. U članu 133 navode se Pretpostavke za raskidanje ugovora.

(1) Ako posle zaključenja ugovora nastupe okolnosti koje otežavaju ispunjenje obaveze jedne strane, ili ako se zbog njih ne može ostvariti svrha ugovora, a u jednom i u drugom slučaju u toj meri da je očigledno da ugovor više ne odgovara očekivanjima ugovornih strana i da bi po opštem mišljenju bilo nepravično održati ga na snazi takav kakav je, strana kojoj je otežano ispunjenje obaveze, odnosno strana koja zbog promenjenih okolnosti ne može ostvariti svrhu ugovora – može zahtevati da se ugovor raskine.

(2) Raskid ugovora ne može se zahtevati ako je strana koja se poziva na promenjene okolnosti bila dužna da u vreme zaključenja ugovora uzme u obzir te okolnosti ili ih je mogla izbeći ili savladati.

(3) Strana koja zahteva raskid ugovora ne može se pozivati na promenjene okolnosti koje su nastupile po isteku roka određenog za ispunjenje njene obaveze.

(4) Ugovor se neće raskinuti ako druga strana ponudi ili pristane da se odgovarajući uslovi ugovora pravično izmene.

(5) Ako izrekne raskid ugovora, sud će na zahtev druge strane obavezati stranu koja ga je zahtevala da naknadi drugoj strani pravičan deo štete koju trpi zbog toga.

Jasno je, dakle, da su potpisani ugovori pravosnažni i da su šećerane morale da predvide promenjene okolnosti, a pošto to nisu učinile, dužne su, u slučaju jednostranog raskida ugovora, da drugoj strani nadoknade štetu. Upravo zbog toga se od poljoprivrednika traži da svojevoljno pristanu na promenu ugovorenih uslova i da potpišu izjavu kojom se odriču prava na nadoknadu štete. Mudro, nema šta. Šećerane će ostvariti profit koji su isplanirale, tako što će ratarima smanjiti njihovu zaradu. I to sve pod firmom „uspešne buduće saradnje i solidarnosti“. Poljoprivredni proizvođači u svakoj uređenoj državi predstavljaju segment koji mora da se čuva i neguje, kako država ne bi postala uvozno zavisna. To se postiže dugoročnom agrarnom politikom. Za domaće stručnjake to je, izgleda, pretežak zadatak. I najzad, postavlja se pitanje, gde je u ovoj priči Ministarstvo poljoprivrede, od koga se očekuje da osigura stabilnu poljoprivrednu proizvodnju tako što će delovati u pravcu zaštite i unapređenja položaja proizvođača. Ali, čini se da Ministarstvo poljoprivrede, poput većine drugih državnih institucija, ne meša u svoj posao.

Autorka je konsultant za održivi razvoj, Centar za obrazovanje odraslih Educa humana