U začaranom krugu depresije (1)

Sve se, međutim, promenilo nakon krize 2008. Banke su gubitke stvorene špekulacijama prebacile na države, a one su zauzvrat taj trošak prenele na društvo. Pogrešan model razvoja Grčke se srušio i zemlja je, lišena mogućnosti pozajmljivanja, postala zavisna od kredita MMF-a i Evropske banke koji su bili praćeni izuzetno teškim programom štednje. Taj program, koji je grčka vlada prihvatila bez rasprave, sastoji se od dva dela: „stabilizacije“ i „reforme“. Uslovi programa predstavljeni su kao pozitivni, kako bi se prikrila ogromna socijalna destrukcija koju uzrokuju. Grčki program u delu „stabilizacije“ nudi posredno destruktivno oporezivanje, velike rezove javnih troškova, uništenje socijalne države, posebno zdravstva, obrazovanja i sektora socijalne sigurnosti, kao i privatizaciju čak i osnovnih socijalnih dobara, poput vode i energije. Kad je reč o segmentu „reformi“, program nudi pojednostavljenje postupka otpuštanja zaposlenih, zatim ukidanje kolektivnih ugovora i stvaranje „posebnih ekonomskih zona“, kao i mnoge uredbe čija je svrha stvaranje ambijenta za kolonijalistička ulaganja moćnih ekonomskih sila, a da pritom ne moraju ići daleko, npr. do Južnog Sudana. Ovo su samo neki od uslova koji se nalaze u Memorandumu, ugovoru koji je Grčka potpisala s MMF-om, Evropskom unijom i Evropskom centralnom bankom.

Te mere, navodno, trebalo je da doprinesu izlasku iz krize. Strogi „stabilizacijski“ program vodio bi do budžetskih viškova, omogućavajući Grčkoj da prestane da pozajmljuje i da istovremeno otplati svoj dug. S druge strane, „reforme“ bi povratile poverenje tržišta, koje bi suočeno sa uništenom socijalnom državom i očajnim i slabo plaćenim radnicima – požurilo da uloži sredstva. To bi dovelo do novog „razvoja“, koji ne postoji nigde osim u „svetim knjigama“ i u glavama najizopačenijih umova globalnog neoliberalizma. Pretpostavljalo se da će program biti veoma delotvoran i efikasan te da će se Grčka uskoro vratiti „preporođena“ na put razvoja. No tri godine posle potpisivanja Memoranduma situacija postaje sve gora. Privreda tone, a porezi se ne prikupljaju, iz jednostavnog razloga što ih građani ne mogu platiti. Smanjenje potrošnje sada zadire u srž socijalne celovitosti, stvarajući uslove humanitarne krize. Kako bismo to bolje pojasnili, govorimo o ljudima koji jedu smeće i spavaju na pločnicima, o penzionerima koji ne mogu da kupe hleb, o domaćinstvima bez električne energije, o bolesnicima koji nemaju novca za lekove i terapiju. I sve to se dešava unutar evrozone. Investitori, naravno, ne dolaze, s obzirom na to da mogućnost trenutnog stečaja ostaje otvorena. I, naravno, autori Memoranduma posle svakog neuspeha nameću još više poreza i najavljuju oštrije rezove. Grčka privreda ušla je u začarani krug nekontrolisane depresije koji ne vodi nikuda osim u potpunu katastrofu.

Grčki plan „spasavanja“ (još jedan zgodan termin kojim se opisuje ova katastrofa) ignoriše temeljno načelo. Privreda je poput krave. Ona jede travu i proizvodi mleko. Nezamislivo je oduzeti joj jednu četvrtinu trave i očekivati da će proizvesti četiri puta više mleka. Krava će jednostavno uginuti. To isto danas se događa grčkoj privredi. Levica u Grčkoj uvidela je od prvog trenutka da mere štednje neće „izlečiti“, nego produbiti krizu. Kada se neko utapa, potrebno mu je baciti pojas za spasavanje, a ne teg. S druge strane, talibani neoliberalizma i dalje tvrde da će se stanje popraviti. Oni lažu i sami su toga svesni. Čak su i vodeći ljudi MMF-a potvrdili da postoji greška u osmišljavanju grčkog programa mera štednje, koji je osuđen na propast, te da su posledice recesije u potpunosti izvan kontrole. No program se nastavlja s besprimernom tvrdoglavošću i upornošću, a situacija postaje sve teža. Zaključak je da se nešto drugo krije u pozadini svega ovoga. Zapravo, reč je o tome da izlazak grčke privrede iz krize nije u interesu Evrope i MMF-a. Mnogo je važnije ukloniti, kao najbolje rešenje samog programa, ono što je u poratnoj Evropi postalo poznato kao „društveni ugovor“. Pritom nije bitno hoće li na kraju Grčka biti dovedena do bankrota i socijalnih problema. Ono što je važno jeste da se sada u jednoj državi evrozone otvoreno raspravlja o uvođenju plata na nivou kineskih, ukidanju radničkih prava, ukidanju sistema osiguranja i socijalne države, potpunoj privatizaciji komunalnih preduzeća i javnih dobara. San izopačenih neoliberalnih umova, koji su posle devedesetih naišli na nasilan otpor u evropskim društvima, uz izgovor krize napokon postaje stvarnost.

Grčka je prva stepenica. Dužnička se kriza već proširila na druge zemlje Južne Evrope i prodire sve dublje u srce Evropske unije. Grčka nam može poslužiti kao ogledni primer. Svakome ko je izvrgnut špekulativnim napadima tržišta ne preostaje ništa drugo nego da potpuno uništi ostatke socijalne države, kao što je učinila i Grčka. Slični memorandumi u Španiji i Portugalu već uvode takve promene. Ta strategija se u celosti otkrila Evropskim paktom za stabilnost, koji Nemačka promoviše za celu Uniju. Zemlje članice nisu više slobodne da upravljaju svojim finansijama. Centralnim ustanovama EU dozvoljena je intervencija u budžete i nametanje teških fiskalnih mera kako bi se smanjili deficiti. To snažno pogađa škole, vrtiće, univerzitete, javne bolnice i socijalne programe. Ako ljudi koriste demokratiju kao odbranu od štednje, kao što se nedavno dogodilo u Italiji, rezultat za demokratiju još je gori.

Autor je premijer Grčke