Za sindikate ima nade, a pameti…

Njegova priča ide ovako: „Među članovima sindikata ima više pušača nego među onima koji nisu. Što je baš tako ne znam, a tako jeste. Svi članovi sindikata znaju da je pušenje štetno i da utiče na pojavu mnogih bolesti, pa i onih koje izađu na loše. I pored toga oni i dalje puše. Zašto oni tako nešto čine protiv sebe, kada se vidi da je to loše? Zašto ubrzavaju smrt? Možda su pristalice „postepnog samoubivanja“, mada ne verujem. Možda pretpostavljaju trenutno zadovoljstvo nečemu lošem, ali to loše nije sada loše nego kasnije. Mislim da se oni nadaju da ih „neće zakačiti“, da će ih promašiti, da će da preteknu…Takvi smo ti mi sindikalci, ljudi nade“! Nade da će biti bolje, ili puste želje. No, kao da još uvek ne znamo da nema dobitka na lutriji ako ne kupimo loz. Dobro, nema ni onda, ali možemo da se nadamo i da verujemo u šansu za promil sreće. Nada je pusta, a želja suluda bez tog prvog koraka: kupiti loz! Dakle, na našoj strani smo mi radnici i naši sindikati. I potrebno je da i mi i naši sindikati kupimo loz, da nešto učinimo pa onda da se nadamo. Šta je taj loz u našem slučaju, šta je prvi radnički i sindikalni korak.

U istraživanju procesa prekarizacije radnika, koje smo proletos obavili na uzorku medijskih radnika (njih 1.200) i fizičkih radnika bez škole veće od osnovne (600), našli smo da poverenje u sindikate ima devet odsto zaposlenih i pet odsto nezaposlenih novinara. Znatno je drukčije u slučaju fizičkih radnika – poverenje ima 24 odsto zaposlenih i osam odsto nezaposlenih fizičkih radnika. Ključ za izlzak iz sindiklane krize nalazi se u poverenju, u poverenju radnika u sindikate ili u jedan sindikat i u poverenju sindikalnog vođstva u radnike. Ovih godina, kada je reč o Srbiji, radničko poverenje prema sindikatima teži ka nuli. U jednom evropskom istraživanju od pre nekoliko godina, videli smo da je po poverenju u sindikate Srbija na pretposlednjem mestu u Evropi (jedino Bugari imaju manje poverenja u sindikate). Sindikalni lideri se „vade“ pa kažu kako nisu oni jedini sa lošim rejtingom, da ni političari nisu bolji, da je nisko poverenje u političke stranke, a pogotovo u Narodnu skupštinu. Jeste tako, to su činjenice. Ali je važnija činjenica da političari raspolažu sa određenom količinom moći, o kojima sindikati ne mogu ni da sanjaju. Važnija je činjenica da pojedini političari, koji imaju veliku moć, imaju i veliko poverenje građana o kojima sindikalni lideri ne mogu ni da sanjaju. I drugi pomenuti akteri imaju određenu političlku i socijalnu moć koja je nedostižna za sindikate. Neka skorašnja istraživanja demantuju uverenje da se sindikati po niskom poverenju jednače sa političarima, partijama, Skupštinom. Tako je u prošlogodišnjem istraživanju Cesida utvrđeno (u ocenama od 1 do 5) da je prosečno poverenje u sindikate 2,33 a da je manje samo u slučaju sudova (2,18), medija (2,28) i lokalne administraciji (2,29).

Poverenje se gradi, poverenje građana i radnika u neke političke aktere ne pada s neba. I nije tačno, kako mnogi tvrde, da dolazi odjednom i odlazi naglo. Politička estrada je, ipak, nešto složenija od one na kojoj prolaze gologuze pevaljke. One na prvoj estradi građani procenjuju, a one na drugoj gotive, ili ne gotive! Poverenje u sindikalne lidere ne mora da bude racionalno. Ipak je ono često veoma razložno. Te razloge možemo da ocenjujemo kao neracionalne, ili zasnovane na pogrešnim premisama ili, jednostavno, netačne, a možemo ih ocenjivati i kao prilično smislene. Veruje se na osnovu toga da li oni nešto mogu i hoće da učine za radnike ili su samo orijentisani na „sebe i svoje“. Veruje se i na osnovu onoga što je neki sindikalni lider nekada radio (npr. zasluge u borbi protiv režima toga i toga), veruje se i na osnovu procene da oni sada ne čine ono što treba, ali da mogu u nekoj bliskoj budućnosti da budu ono što treba da budu – sindikalni lideri. Prvi odgovor (u istraživanjima) na „slobodno“ pitanje o razlozima nepoverenja u sindikalne lidere je prilično uopšten i reklo bi se da ne znači puno: „Pa jel' vidiš kakvi su“! (Nemam hrabrosti da na takav odgovor reagujem odgovorom i pitanjem: „Ja vidim, a jel' vidiš ti“) U drugom koraku, kao odgovor na podpitanje možemo da čujemo od onoga: „Pa oni su kao rogovi u vreći“, do onoga: „Takvom pare ne bih smeo da pozajmim“. Naravno da su ti i takvi odgovori zasićeni predrasudama, stereotipima, čaršijskim pričama, neistinama serviranima od sindikalnih protivnika, izmišljotinama tabloidnih novinara… Ali, ostaje činjenica o nemoćnim sindikatima i nemoćnim a posvađanim sindikalnim liderima. Valja se ovde prisetiti reči koje Bernadet Segol, generalna sekretarka Evropske konfederacije sindikata, krajem novembra 2014. godine izrekla u intervju Danasu. Ona je tada ustvrdila da u Srbiji postoji lažni sindikalni pluralizam. „To nije pluralizam, već fragmentacija. Razdvajanje sindikata i korporativizam kose se sa interesima radnika, pošto su to sindikati pod jakim uticajem političkih partija.“

U razgovorima na Sindikalnom forumu koji organizuju Centar za razvoj sindikalizma i Fondacija Fridrih Ebert, sami sindikalci tvrde da ima nade za sindikate. I jeste tako. Sve dok ima nade, a fali samo pameti, nešto se može učiniti, jer se nađe pametnih ljudi. No kad pored pameti nestane i nada, onda je đavo došao po svoje. Zato raduju vesti poput ove na sajtu Industrijskog sindikata (preneto na sajt Centra za razvoj sindikalizma): Sindikati RTB Bor Grupa, potpisali Sporazum o zajedničkom delovanju, saradnji i nastupu prema poslodavcu. „Reprezentativni sindikati RTB Bor Grupe, Nezavisnost, Savez sindikata metala Srbije, Industrijski sindikat Srbije, Sindikat metalurga Srbije TIR Bor, SS RBM su 20.08.2015. godine potpisali Sporazum o zajedničkom delovanju, saradnji i nastupu prema poslodavcu. Namera sindikata potpisnika Sporazuma je objedinjavanje snage i kapaciteta sindikata, bolja pregovaračka pozicija i sticanje većih prava za zaposlene. Sporazum mogu prihvatiti i drugi sindikati RTB bor koji nemaju reprezentativnost.“ Dodajmo ovom i to što su proletos sindikati šest fabrika iz grupacije namenske industrije potpisali sporazum o zajedničkom delovanju. Izvesno je da ovakvih akcija ima još, ali one nisu vest za naše medije. Na žalost ni za sindikalne centrale.