Lepo je što ekipa Milorada Đorđevića, direktora Narodnog muzeja u Požarevcu, predočila javnosti da nismo sve ovo istorijsko vreme za nama samo ratovali. Postojali su, očigledno, i drugi načini življenja, koji nam nisu poznati, poput opuštenosti, rada, negovanja lepih umetnosti i uživanja u umetničkim delima, što dalje navodi na pomisao o skladu u porodičnom, dakle i društvenom životu, u kome su pojedinci znali svoje mesto. Život kakvom teži savremena Srbija, i Braničevo u njoj. Skoro da smo postali skloni pomišljaju da je grešno živeti mirno, imati i znati.

Stručnjaci iz požarevačkog muzeja otkrili su, ipak, samo trenutak, pritajeni bljesak raskoši i spokoja u mnogohvaljenoj, dugoj ratničkoj istoriji Braničeva. Kad kažeš Braničevo, pomisliš na rat, osvajanja i oslobađanja, na ratne dereglije na Dunavu i kugu. Tek ovim otkrićem Narodnog muzeja u Požarevcu, vidimo da s pravom ovaj podlistak Danasa, požarevački književni časopis i Edicija nose takvo ime. Ono počinje da budi nadu da nam geni nisu potpuno nasilnički obojeni, da ljudi oko nas imaju po koju kap plavetnila u krvi, ne samo žestine i rakije.

Od vremena u kome je sagrađena aristokratska kuća u Braničevu, promenilo se na ovom tlu tušta i tma režima. Od carevine, preko kraljevine, do republike, od socijalizma do demokratskog uređenja. Ovde su boravile Otomanska i Austrijska imperija, i bugarska i nemačka administracija i vojska, a mi, evo, kod njih ne možemo da kročimo, jer se danas pitanje dostojanstvenog vezuje za, po Srbiju jedinstvene režime i vizni i bezvizni, iliti beli i, valjda crni, šengenski.

Živimo, dakle, u viznom, crnom, najcrnjem šengenskom režimu i tu se priča završava. Badava pokušaj bega iz sopstvene stvarnosti. Jalova su samohvalisanja da vredimo mnogo više nego što drugi o nama misle i naše neobjašnjivo nepriznavanje sudova, misija, ovoga ili onoga. Nastavljamo da čuvamo optužene i jalovo optužujemo čuvane. Dok Francuzi žive u Petoj republici, Srbi su u trećem viznom, crnom šengenskom režimu. Prvi i najduži bio je onaj do dvehiljadite godine, drugi upravo ističe, a treći započinje da teče od prvog januara naredne godine. Dokle će, ne znamo.

Reče tu skoro Velja Ilić: „Nije građanima najvažnije da im se ukinu vize“. Slažemo se sa tim, mi građani, samo ako pomenuti gospodin i njemu slični, koji uporno vuku unazad, vrate diplomatske pasoše državi i stanu u red. Ovako smo na repu događanja, poniženi i povređeni, i malo nas trgne iz letargije vest, kao ona iz Starog Kostolca, da su i na našem tlu ljudi nekada živeli okruženi umetničkim delima.