Dragoljub Mićunović: Razlaz sa Đinđićem

Plan sa Đinđićem, koji su sprovodili Jovica Stanišić i Milan Beko, tekao je sporo, zbog otpora u Stranci. Milošević je zaključio da je to ipak najbolje rešenje i da ga treba ubrzati, ubacivanjem novih članova u DS i stvaranjem novih odbora, uz medijsku podršku. Sastavljen je tim u koji su, pored Jovice Stanišića i Mše Beka, ušli i Milorad Vučelić, Slobodan Radulović, Aleksandar Tijanić i druga, više „tehnička“ lica. Većina „tima“ je zajednički letovala na Krfu, razrađujući taktički plan. Đinđić je aktivirao Slobodana Gavrilovića da krene po lokalnim odborima, testira ih i objašnjava im da ćemo trajno ostati „mala stranka“ ako ne promenimo predsednika.

U izdanju Arhipelaga

Izdavačka kuća Arhipelag objavila je drugu knjigu političkih memoara Dragoljuba Mićunovića pod naslovom „Živog u vremenu“ koja obuhvata period aktivnog opozicionog delovanja autora od početka 1990. do početka 2001. godine. Danas prenosi poglavlja koja se tiču kraja 1993. i početka 1994. godine kada su je u Demokratskoj stranci udostojili odlaskom dotadašnjeg lidera Dragoljuba Mićunovića i stupanjem na njegovo mesto Zorana Đinđića.

Jedna grupa naših omladinaca, predvođena Goranom Vesićem, aktivno se uključila u agitaciju za dovođenje Zorana Đinđića na čelo Stranke, čak su se njih 12 i u javnosti pojavili s pismom s takvim predlogom. Među potpisnicima, što me je iznenadilo, bio je i Slobodan Vuksanović, student, sin mog veoma bliskog rođaka, koga sam doveo u Demokratsku stranku i koji mi je bio drag. Posle nekoliko dana došao mi je u kućnu posetu da me nagovara da ustupim Đinđiću rukovođenje Strankom. „Objasnio“ mi je da mu je obećano poslaničko mesto posle novih izbora. Zamolio sam ga da više ne dolazi. Ovo je poremetilo normalnu komunikaciju i srdačne odnose u široj rodbini, što je posebno teško palo mojoj majci.

Posle dosta protegnute debate u Skupštini, Milošević se odlučio za izbore. Iz Izvršnog odbora Stranke stigla je inicijativa da što pre odredimo nosioca liste DS u kampanji. To je bio Đinđićev „probni balon“. Imućni članovi Stranke, zvani „kapitalci“, Slobodan Raduković, Stanko Kovačević, Radoje Đukić i drugi, odjednom su se aktivirali u Stranci, tražeći „da se ne gadimo vlasti“, već da zgrabimo šansu da budemo „deo vlasti“.

Bez konsultacije, Izvršni odbor Stranke iselio se iz zgrade Stranke na Terazijama u prostorije marketinške kompanije „Spektra“, čiji je vlasnik bio Milan Beko, u zgradi Doma sindikata, i tamo su držali konferencije za štampu DS. Izvršni odbor je prekinuo redovne konsultacije s Predsedništvom Stranke i prestao da plaća telefonske račune Predsedništva. Situacija je bila više nego alarmantna za opstanak celovite stranke.

* * *

Posle više od godine dana, tačnije od Konferencije u Londonu, dok sam sedeo u sedištu Stranke s potpredsednicima Stranke Vidom Ognjenović i Draganom Domazetom, pozvao me je telefonom Slobodan Milošević i pitao da li mogu da dođem u Predsedništvo. Rekao sam mu da mogu čim završim sastanak. Do Andrićevog venca ispratio me je Domazet. Putem smo nagađali šta li to Milošević hoće. Kad smo se sreli, Milošević je bio raspoložen:

– Nismo se dugo ni videli ni čuli, profesore, još od Londona.

– Očigledno niste imali na potrebe ni želje da razgovarate sa mnom posle Londona.

Zatim smo prešli na unutrašnje teme. Žalio se na skoro sve političare s kojima je sarađivao, i one na vlasti i one u opoziciji, većini je zamerao da su nezajažljivi, alavi, lažljivi i nemoralni.

– Onaj vaš momak Đinđić, izgleda da mi veoma inteligentan i sposoban.

– Svakako – složio sam se – on je iz moje demokratske škole.

Ispratio me je do izlaznih vrata kabineta, kako mi je izgledalo, s pomešanim osećanjima, poštovanja i razočaranja:

– Želim Vam svako dobro, profesore, čuvajte se.

To je bio naš poslednji susret i razgovor.

* * *

Shvatio sam da je sa Đinđićem sklopljen aranžman, ali očigledno nije još bilo jasno kako to uspešno sprovesti u Stranci. Prepričao sam Vidi Ognjenović, Tošiću i Domazetu razgovor i dao kratku izjavu novinaru Politike, navodeći Miloševićeve predloge za diplomatsku službu koje sam odbio.

Đinđić je bio tog dana u Paraćinu. Pretpostavljam da mu je neko iz Miloševićeve okoline javio, tek on me je pozvao telefonom iz Paraćina, veoma ljut što ga nisam obavestio da ću se sresti s Miloševićem. Odgovorio sam mu istim tonom, prvo da nije bio ovde i da nisam znao gde je, a trebalo bi, i drugo, da ja nisam dužan da ga obaveštavam s kim ću se sastati, pošto ni od mene ne obaveštava. On je nastavio svadljivim tonom:

– Ja kao predsednik Izvršnog odbora Stranke moram da znam o čemu razgovara moj predsednik Stranke s predsednikom države.

To mi je izgledalo već drsko, pa sam mu odgovorio da će čuti detaljan izveštaj o sadržini razgovora ako ujutro dođe na redovne konsultacije koje imam s potpredsednicima i predsednikom Izvršnog odbora.

– Uostalom, to sam već rekao i za novine, ja nemam, poput drugih, tajne razgovore i dogovore – dodao sam na kraju razgovora.

Ovo je bio naš najnapetiji razgovor do tada. Zoran nije znao šta mi je sve Milošević rekao. Da li mi je, dok mi je nudio diplomatske funkcije, istovremeno pričao i o planu da njemu ponudi premijersko mesto? Zoran to nije znao, pa je posle prvobitnog napada na mene što sam se sreo s Miloševićem, zaključio da je bolje da otvoreno razgovora sa mnom i u prijateljskom tonu. Došao je kod mene u kabinet i rekao da imamo važan razgovor. Ispričao mi je da mu je Milošević ponudio da DS uđe u koaliciju sa SPS-om, da sam ja to uvek odbijao, ali da je to sada jedino rešenje za Srbiju, da bi u tom slučaju njemu bilo ponuđeno premijersko mesto, da mu je to životna šansa, ali da bi želeo da to rešimo dogovorom. Rekao sam mu da ja sve znam o tim planovima i pripremama i da sam se nadao da će mi on to već sam reći. To je bilo samo delimično tačno, nisam znao mnoge detalje, ali je on pretpostavljao da mi ih je Milošević izneo.

Pitao sam ga da li se seća kako su prošli Ćosić i Panić. SPS će imati preko sto poslanika, ti desetak ili dvadesetak, ako te medijski pomognu.

– Svakog trenutka mogu da te smene, ako ne „igraš kako oni sviraju“. Milošević će se malo ogrnuti demokratskim ogrtačem, a ti ćeš biti njegov službenik, „mali od kužine“, koji će podeliti, ne tako malu, odgovornost za stanje u zemlji i sve njegove ratove.

– Samo da ja stavim nogu u vrata, prevariću ja njega, pametniji sam ja ipak – Zoran je bio samouveren.

Pitao sam ga:

– Da li ti stvarno smatraš da si najpametniji na svetu?

On me je pogledao začuđeno:

– Naravno, to je normalno, zašto bih inače ušao u borbu, sigurno i ti misliš za sebe.

Nisam mogao da se načudim, pred sobom sam video dečaka koji puca od samouverenosti i gori od nestrpljenja da se pokaže. Rekao sam mu mirno:

– Zorane, nikad nisam pomislio da sam najpametniji i da svakog mogu da nadmudrim, ali me jako brine ako ti to stvarno misliš za sebe.

Gledao me je, za trenutak neodlučno, kao da razmišlja da li da kaže to što je naumio ili ne.

– Ne volim sentimentalnosti, to znaš, ali mi nije lako. Ne bih želeo da te razočaram, znam kroz šta smo zajedno prošli i šta si za mene sve učinio, ali ovo je izuzetan trenutak mog života. Mnogi ljudi u državi, a neki i u Demokratskoj stranci, misle da ja mogu da obuzdam i usmerim Miloševića da spasimo Srbiju. Ti si mnogo uradio i za Stranku i za državu, ali ljudi te vole i cene, ali moramo mnogo brže i moramo biti mnogo pragmatičniji. Mićune, Balkan je ovo, svi su stekli podmuklost pod Turcima, moraš da se udružuješ i sa svecima i sa đavolima, s poštenima i sa zlikovcima i da prevariš i jedne i druge. Principijelnost, moralizam, dostojanstvo, istorijske pouke, nisu dovoljne za ovo podneblje, nemoj da se ljutiš, ja sam bolji igrač od tebe za ovaj teren.

Pokušao sam da što smirenije i u prijateljskom duhu nastavimo razgovor. Pitao sam ga šta upravo želi, da li hoće da mu „predam“ Stranku. Odgovorio je potvrdno. Rekao sam mu, što sam mogao ubedljivije:

– Strpi se, ja ću te na jednoj od narednih skupština Stranke, možda i na sledećoj, predložiti za predsednika Stranke, meni je često dosta Stranke, želeo bih, kao što znaš, da završim one knjige, započete još u Nemačkoj. Poznajemo se dugo, da je Stranka dukat u mom džepu i da ti je toliko stalo do njega, znaš da bih ti ga ja poklonio. Ali Stranku čine živi ljudi koji vezuju svoje nade za neku ličnost, daju joj poverenje, postoji obaveza prema njima. Bez Skupštine i isteka mandata, nemamo prava ovako da razgovaramo o Stranci. Pogotovo pri tvojim smeranjima da pod Miloševićem pravimo vladu. Ljudi kojima si se okružio i koji te guraju u sve to veoma su opasni ljudi.

Bio je razočaran, ali kontrolisan:

– Molim te, razmisli malo i sam. Šta nam vredi bavljenje politikom, ostajući u ulozi statista ili u najboljem slučaju u malim sporednim ulogama. Ja sam o svemu dobro razmislio i sve izmerio. Znam da ćeš o meni misliti loše, da sam i nezahvalan i pokvaren, ali ako budem uspešan predsednik vlade, to neće biti važno, svi će mi oprostiti, pa i ti. Razgovaraćemo još, ovo moramo da rešimo pre izbora.

* * *

Glavni odbor se održavao u napetoj situaciji, pa sam predložio da umesto mene, sednicom predsedava Bašić, predsednik Pokrajinskog odbora. Na početku je konstatovano da se dvadeset novih članova, predsednika novih opštinskih odbora, uključuje u Glavni odbor Stranke. Kada se prešlo na izborne platforme, ja sam izložio svoju, u kojoj sam predlagao oštru kritiku vlade, Zoran je, umesto toga, rekao da obećava najmanje dvadeset poslaničkih mesta i perspektivu DS-a kao velike stranke koja ne „beži“ od vlasti. Pitao sam ga na osnovu čega to garantuje kad je pre godinu dana vodio tu listu i osvojio samo šest mesta. „Promenile su se okolnosti“, odgovorio mi je. Bašić je predložio pauzu, Miroljub Labus je preuzeo posredničku ulogu, ponuđen je kompromis: da ja vodim listu za Beograd, a Zoran za ostatak Srbije. Ja sam bio šef poslaničke grupe DS u saveznom parlamentu, nisam se bavio republičkim parlamentom, a ovo su bili izbori samo za republički parlament, pa sam presekao mučno pogađanje predlogom da Đinđić nosi celu poslaničku listu.

Nastavili smo sednicu Glavnog obora, ali Đinđića nije bilo na sednici. Javili su mi da je na TV i da iz kancelarije direktora RTS Milorada Vučelića, u kojoj se vidi slika Slobodana Miloševića, daje izjavu u kojoj kaže da je on sada p rvi i najvažniji čovek DS koji će nositi listu na izborima. Bio sam šokiran tom željom da se preuzme kormilo Stranke po svaku cenu, što pre.

Učestvovao sam u kampanji aktivno u skladu s platformom koju sam predlagao Glavnom odboru, veoma kritičnom prema Miloševićevom režimu. Na promociji beogradske organizacije u Domu sindikata održao sam govor pozdravljen burnim odobravanjem. Naše članstvo bilo je bez kolebanja opoziciono opredeljeno, dopadala im se kritika režima koji je tapkao u političkom bespuću. To je malo uznemirilo Đinđićev tim, pa su pojačali „prijateljski pritisak“ nagovarajući me na pregovore o ustupanju predsedničke funkcije Đinđiću. Branko Belić i Radomir Šaper su došli da mi prijateljski savetuju da prepustim funkciju „mladiću u naponu“ i da slično misle i neki njihovi „značajni“ prijatelji. Nekoliko omladinaca je poslalo otvoreno pismo preko Večernjih novosti. A onda me je iznenada Đinđić pozvao na ručak u restoran „Verdi“, koji je držao naš član Zoran Luković. Nastupio je odmah s predlogom:

– Ja sam mojim prijateljima rekao da želim s tobom da se prijateljski dogovorim i da te ne povredim. Moji bogati prijatelji su spremni da finansiraju ovaj moj „projekat“, spremni su da tebe finansijski obezbede. Ti voliš da putuješ u razne misije, oni bi to finansirali, takođe u banci koju ti naznačiš deponovali bi ti sredstva dovoljna da se obezbediš za starost.

Nisam znao da li da se smejem. Rekao sam:

– Zorane, budimo ozbiljni, razmisli racionalno: pošto ovde tajni nema, kad bih ja prihvatio ovu ponudu „bogatih prijatelja“, ubrzo bi se saznalo da sam „prodao“ stranku! To bi se decenijama pričalo kao bizarnost i tako bih ostao samo po tome upamćen u našoj političkoj istoriji. To se, Zorane, ne radi ni za milijardu maraka.

Dok smo mi ručali, njegov tim je čekao rezultat u neposrednoj blizini u „Spektri“. Po pričanju tamo prisutnog Aleksandra Tijanića, kad se Zoran vratio, Beko ga je pitao šta je bilo. Zoran je samo slegao ramenima:

– Smejao se, on neće ni da čuje.

Beko je kratko prokomentarisao:

– On je beznadežan slučaj“.

* * *

Došao sam na Skupštinu i zatekao veliku zbrku. Nastao je spor ko čini Skupštinu, šta je i koliki je kvorum za rad. Objašnjenje Statutarne komisije nije zadovoljilo neke „delegate“ koji su bučno reagovali. Predsednik Statutarne komisije Predrag Zdravković je zbog tog „nasilja“ podneo ostavku. Sednica je po mnogo čemu ličila na poznatu „Osmu sednicu“ SPS, s dosta naručenih govora. Na drugoj strani stari članovi Stranke, njeni utemeljivači, ugledni ljudi i funkcioneri govorili su braneći prvobitni program i politiku Stranke: Desimir Tošić, Vida Ognjenović, Ljubomir Tadić, Svetlana Knjazeva, Slobodan Vučković, Bora Kuzmanović, Radoje Prica, Marko Popović, Velja Simonović, Bora Mijatović, Živorad Pantelić i mnogi predsednici opštinskih odbora, kao i mnogi članovi Stranke od njenih prvih dana. S „druge strane“ očekivao sam kritičku analizu kao argumentaciju za eventualni opoziv ako se bude tražio. Toga nije bilo, svi govori su se svodili na to da je Demokratska stranka, sa Đinđićem kao nosiocem liste, postigla ogroman uspeh. Ali nije jasno u čemu bi bila krivica predsednika stranke ako je Stranka postigla „ogroman uspeh“ na izborima, a on sam na njima aktivno učestvovao i dao neosporavani doprinos? Pouzdanje se krije u glasanju, zato se ne slušaju argumenti, niti otvara suštinska rasprava o odnosu Stranke prema Miloševićevom režimu. Ipak osećam izvesnu nelagodu kod značajnog dela delegata: treba da učestvuju u jednom činu u čiju moralnost sumnjaju, ali dopuštaju njegovu „pragmatičnost“ jer pretpostavljaju da se otvara mogućnost učešća u vlasti.

U polučasovnom govoru, koji je saslušan s najdubljom pažnjom, govorio sam otvoreno o menjanju prirode i politike Stranke koju najavljena Đinđićeva koncepcija donosi. Naglasio sam opasnost od „simbioze novca i politike“, finansijske i političke oligarhije, govorio sam o moralu i politici, o političkoj odgovornosti. Bio je to jedan od mojih najboljih govora koji je, kasnije, uvršten u nekoliko antologija našeg političkog besedništva.

Opisivao sam dalje primenjenu „tehniku“: osvajanje medija (štampe i televizije), stranačkog glasila Demokratije, sekretarijata, informativne službe. „Neki ovo zovu pučem, neki uzurpacijom, neki prevarom, to je nevažno, ali sve je izvedeno prema poznatoj matrici preuzimanja vlasti. Ja sam, naravno, to dopustio, ali ne samo zbog 'naivnosti', već prvenstveno zbog one pomenute 'slabosti', poverenja u prijateljstvo, zbog čega mi ni danas nije žao, a nadam se da neće biti nikada. Vrednost prijateljstva smatrao sam uvek toliko važnom i velikom da u njoj ne sme da bude podozrenja, lukavosti, opreznosti ili predviđanja 'opasnosti'. Nekome će izgledati da sam se dao prevariti, i to dopuštam. Makijaveli objašnjava uspeh u političkoj borbi upravo tako što tvrdi da 'najčešće pobeđuje onaj ko upotrebi i ona sredstva koja drugi nije ni pretpostavljao'. Ja sam tu Makijavelijevu opasku znao, ali sam čitao i Seneku i takođe znao da je prijateljstvo iznad toga, da je vrednije od svake trenutne političke koristi. I danas smatram prijateljstvo sa Zoranom Đinđićem dragocenim, bez obzira na to kako se bude odlučilo o ovoj političkoj funkciji koja nekima izgleda životno važna i toliko privlačna da svi obziri padaju pred njom.“

Želeo sam da sažeto objasnim šta se događalo u Stranci i van nje, zbog budućnosti Stranke i njenih usmerenja. Kako je sve teklo, kako se Stranka našla na ovoj prekretnici? Izneo sam odgovor koji mi je tada izgledao najuverljiviji.

* * *

Napustio sam dvoranu, ne osvrćući se na to što se, sasvim neumesno, Zoran Đinđić javio za repliku. Vida Ognjenović je odmah podnela ostavku na mesto potpredsednice Stranke i na članstvo u Stranci. Dragan Domazet je već bio otišao na nekoliko godina u Singapur. Radoje Prica i Boga Kuzmanović podneli su takođe odmah ostavke u Izvršnom odboru na funkcije predsednika i potpredsednika. Došao sam u kancelariju na Terazijama. Ubrzo je stigla velika grupa koju je predvodila Vida Ognjenović: Ljubo Tadić, Desimir Tošić, Slobodan Vučković, Velja Simonović, Bora Mijatović, stari doktor Jovanović iz Novog Sada, Nataša Vučković, Vesna Marjanović, Lejla Ruždić, Borka Božović, Žika Pantelić, Andrej Popović… Prostorije Predsedništva su se brzo napunile, svi su se pitali: šta sad? Ja sam rekao da ću nastaviti normalno da radim u Saveznoj skupštini i u Stranci koliko novo rukovodstvo bude smatralo da sam potreban. To predlažem svima, to je i naša stranka, borićemo se da ona bude što uspešnija. Osetio sam veliku rasterećenost i opuštenost, laknulo mi je da ova napetost prestala. Stigao sam kući u ponoć i ubrzo zaspao mirnim snom.

Sutradan telefon zvoni od ranog jutra. Svi moji prijatelji, uzbuđeni više nego ja, pitaju kako sam. Odgovaram: „Odlično“ i ne lažem. Među prvima se javio Dobrica Ćosić: „Zdravo, 'ekspredsedniče', kako se osećaš?“ Odgovaram mu: „Ti to dobro znaš.“ Ispričao sam mu kako je Tempo u jednim novinama na pitanje novinara kako je sada bez funkcije odgovorio: „Čovek kad nije funkcija nije ništa.“ Šalimo se i dogovaramo za jednu noćnu šetnju kao nekad. Javlja se Đorđe Zečević iz Londona, Hođera iz Vašingtona, Fedor Rajić iz Kanade… Kažem Dragoslavu Mihailoviću da sam prebrinuo brigu svakoga Crnogorca, „ko će mu doći na sahranu“, ako dođu svi koji su se danas javili, ispašće jedna od čuvenijih sahrana.

Urednik Borbe Slavko Ćuruvija me je angažovao da za jednu njihovu rubriku vodim privatni dnevnik od sedam dana. Naslovio sam ga: „Ne mirim se sa generalnom probom“. Odlazim normalno u kancelariju i čujem da je za novog predsednika u nastavku rada skupštine Stranke izabran Zoran Đinđić, kao i četiri potpredsednika: Miroljub Labus, Mile Perišić, Slobodan Gavrilović i Zoran Živković. Dolaze Gavrilović i Labus da se raspitaju kakve su moje namere dalje. Veoma ih interesuje da li ću napustiti Stranku i Parlament.

Moj govor nikad nije objavljen u Demokratiji, a na stranici gde je do tada bila moja kolumna pojavila se dečja rubrika, Labus je ostao u redakciji Demokratije, ne dajući mi objašnjenje zašto govor nije štampan. U Saveznoj skupštini sam ostao šef poslaničkog kluba, jer je uz mene ostala polovina saveznih poslanika: Desimir Tošić, Đorđe Zečević, Tibor Varadi i ja.

Novo rukovodstvo Demokratske stranke očekivalo je formiranje Vlade Republike Srbije, ulazak DS u koalicionu vladu, sa Đinđićem kao premijerom. Ali trebalo je prvo konstituisati Skupštinu i izabrati predsednika i ostale organe. Međutim, vladalo je opšte međusobno nepoverenje u opoziciji, prilikom glasanja svi su motrili na sve. Najzad su poslanici javno pokazivali koga su zaokružili pre ubacivanja listića u kutiju. Ali na volšeban način četiri listića opozicije glasala su za socijalističkog kandidata Dragana Tomića, pa je nastalo uzajamno sumnjičenje. Prvo je Koštunica osumnjičio Đinđića, koji je već bio razglasio da mu je Milošević obećao mesto premijera, Đinđić je sumnjičio Vuka Draškovića. Najzad je ispalo da je to bila Nova demokratija koja je, kako navodi Dušan Mihajlović u memoarskoj knjizi Povlenske magle i vidici, ušla u Vladu po nagovoru Draškovića, da Đinđić ne bi ušao u Vladu. Milošević je dao mandat svom Mirku Marjanoviću, direktoru spoljnotrgovinskog preduzeća „Progres“, Đinđić je bio iznenađen, dotrčao je kod Miloševića, koji mu je kratko rekao: „Knjiga je sklopljena, možete da dobijete mesto potpredsednika vlade.“ Đinđić se vratio razočaran u Skupštinu i novinarima saopštio šta mu je Milošević rekao. U Vladu je ušla Nova demokratija, ali ojačana dvojicom funkcionera Demokratske stranke Slobodanom Radulovićem i Radojem Đukićem. Tako nas je „znak prepoznavanja DS“, direktor „C marketa“, napustio i postao potpredsednik Marjanovićeve vlade.