Dramatična polarizacija na bogate i siromašne

Rođen je u Barseloni 1942 godine. Kao student i ogorčeni protivnik Frankovog režima 1964 odlazi u Francusku gde završava studije i započinje univerzitetsku karijeru. Tokom čuvene pobune studenata 1968. proteran je po drugi put i odlazi u Čile gde je izabran za profesora na UNESCO-vom univerzitetu u Santjagu. Vrhunac svoje akademske karijere ostvaruje 1979. dolaskom na Berkli. Kao poliglota (govori šest jezika), Kastels je obišao sve važnije zemlje sveta, bio gostujući profesor na desetinama najuglednijih univerziteta, član ekspertskog tima Evropske komisije za informaciono društvo i savetnik generalnog sekretara UN za informacione i komunikacione tehnologije. Objavio je preko dvadeset knjiga među kojima je najznačajnija čuvena trilogija „The Information Age: Economy, Society, and Culture“(Blackwell Publishers, Oxford, 1996-1998). Nažalost, ovo kapitalno delo još nije dostupno na srpskom jeziku. Ako je za utehu, objavljeno je u Hrvatskoj, u izdanju Golden Marketng, Zagreb, 2000). Blagovremena izostalost ozbiljnije recepcije ovog značajnog društvenog teoretičara govori o nedopustivoj inertnosti naše akademske zajednice čiji akteri poslovično ne prate glavne tokove svetske društvene misli.

Naime, Manuel Kastels polazi od teze da je razvojem novih informacionih tehnologija sadašnji kapitalistički sistem kao način proizvodnje života prevazišao svoju industrijsku epohu i kao takav udario temelje nove tehnološke paradigme u kojem isčezava hijerarhijski princip organizacije preduzeća i društva u celini – stvarajući umreženu privredu koja se bazira na informacionoj i pomoću računara uspostavljenoj komunikaciji i interakciji svih umreženih aktera. Bez obzira na činjenicu što umreženo društvo nije centralistički i hijerarhijski uređeno, to još uvek ne znači da unutar ovakvog modela ne postoje osamostaljeni centri moći i ekskluzivni donosioci odluka. U okolnostima globalizovane svetske ekonomije ta moć pripada metropolama globalnog finansijskog tržišta, berzanskim birokratama koji donose odluke , a ne vlasnicima i menadžerima industrijskog kapitala. Pošto se najveći deo profita ostvaruje u svetskim centrima finansijskog poslovanja, Kastels ih je nazvao „stvarnim kolektivnim kapitalistima“.

Kastels je uočio povesnu konvergenciju dvaju nezavisnih istorijskih tokova: informatičke revolucije koja je ustanovila epohalnu tehnološku infrastrukturu modernog društva i radikalnog preobražaja klasičnog industrijskog kapitalističkog modela koji je u međuvremenu prevladao svoja unutrašnja ograničenja i inherentne protivurečnosti.

Kastels glavne odrednice novog društvenog sistema rezimira u sledećem: informacionoj privredi unutar koje produktivnost i konkurentnost zavise pre svega od znanja, informacija i njihovog tehnološkog procesuiranja, globalne ekonomije od koje zavise nacionalne, regionalne i lokalne privrede kao i njihova dinamika; mrežne organizacije kompanija, kako na unutrašnjem planu, tako i u poslovnom okruženju uopšte. U odnosu na kapital, radna snaga se nalazi u nemiloj defanzivi. Menja se karakter rada i zapošljavanja. Nekadašnji stalni posao sve više poprima razmere privremenog, povremenog ili delimičnog zaposlenja, u korist kapitala, a na štetu rada. Društvo se dramatično polarizuje na bogate i siromašne. Uostalom, to je poslednja volja neoliberalnog tržišnog fundamentalizma da u svom globalističkom pohodu brutalno zbriše socijalnu funkciju države i posebnost kulturnih identiteta u svetskim razmerama. Neposredna percepcija stvarnosti je doživela svoj planetarni poraz. Mediji su njeni „krunski“ interpretatori, a pasivno-receptivna, sartrovski rečeno „nivelisana rulja“- polaže legitimacijski osnov novog univerzuma virtuelne kulture. Delujući u domenu virtuelnog, moderni čovek se pokušava dokopati realnog. Ako virtuelni svet kao takav poseduje i svoj „materijalni supstrat“, onda smo skloni Kastelsovom razumevanju stvari kako je reč o čovekovom pokušaju „da iz prolaznog pobegne u večno, iz smrtnog života u besmrtnost“. Razume se, i posle ovakvog „bekstva“ teški problemi i dalje ostaju. Autoritarna i represivna globalizacija ubrzano integriše svetski kapital dok se radna snaga sve više dezintegriše. Drastično slabi njen kolektivni identitet, društveni uticaj, a samim tim i pregovarački kapacitet u suočavanju s vlasničko-upravljačkim strukturama globalističkog kapitalizma. Iz svega ovoga Manuel Kastels izvodi neku vrstu neomarksističkog zaključka da se radi o dve, po mnogo čemu nepomirljive aspiracije. S jedne strane, reč je o ničim ograničenoj maksimizaciji profita na štetu najvećeg dela današnjih društava, i težnji ogromnog ostatka marginalizovanih i osiromašenih širom sveta za toliko potrebnom društvenom solidarnošću i pravdom. Kakav nepremostiv jaz između civilizacije profita i civilizacije pravde!!!

Kao i mnogi prethodni društeveni mislioci, ni Manul Kastels nije izbegao zamku „utopijskog uma“. Naime, verujući u novo informatičko umreženo društvo, znameniti španski teoretičar misli da su ovom novouspostavljenom sistemu – po prirodi stvari svojstveni principi samoregulacije i autokorekcije, što je conditio sine qua non opšte društvene harmonije. O zabludi je reč. Automatska podešavanja društvenih zbivanja predstavljaju puku iluziju. Bez ozbiljno artikulisanog društvenenog subjekta i njegove akcije, nikakva promena na bolje nije moguća.

U obimnoj raspravi „Moć komunikacija“ Manuel Kastels najpre objašnjava pojmove moći i komunikacije, definišući moć kao „relacioni kapacitet koji društvenom akteru omogućava da asimetrično utiče na odluke drugih društvenih aktera u skladu sa sopstvenom voljom, interesima i vrednostima. Moć se ispoljava sredstvima prinude…“ Uostalom, umni Volter je odavno definisao moć kao nastojanje „da drugi radi kako se meni dopada“. Maks Veber je slavnog francuskog mislioca odlično razumeo jer je bio još eksplicitniji: moć je tamo gde potvrđuje „svoju volju uprkos otporu drugih“. Po Kastelsu globalna kultura informatčke epohe u dobroj meri obesnažuje flagrantne manifestacije klasične moći, pre svega zbog činjenice što protokoli komunikativnog delanja upućuju možda ne toliko na samo prožimanje različitih kultura i vrednosti, nego što „dele vrednosti komunikacija“. „Kultura umreženog društva je kultura protokola komunikacije između svih kultura sveta, koja se razvila na osnovu zajedničke vere u moć umrežavanja i sinergije koja nastaje davanjem i uzimanjem od drugih. Proces materijalne konstrukcije kulture umreženog društva upravo je u toku. Međutim, nije reč o razlaganju kapitalističkog uma primenom moći koju, u okviru globalnih mreža, koriste dominantne elite kao zaostavštinu industrijskog društva. Isto tako nije reč o idealističkom predlogu onih filozofa koji sanjaju o svetu koji čine apstraktni, kosmopolitski građani. Reč je o procesu u kojem svesni društveni akteri različitog porekla nude svoja sredstva i uverenja drugima, očekujući da zauzvrat dobiju isto to, a možda i više: učešće u svetu sačinjenom od različitosti, čime će se okončati pradavni strah od drugog“.

Međutim, svedoci smo da je sadašnja realnost nihilističkom voljom obeskorenjena. Iz društvenih odnosa nestaju prostorne varijable, društveni odnosi se svode na sve manji format, a društvo u celini – pre svega zbog uticaja modernih tehnologija postaje u našoj percepciji sve više simbolično i globalizujuće, a daleko manje fizički opipljivo u stvarnom i prostornom smislu. Razgovori unutar porodice bez kojih nema međusobnog razumevanja su gotovo isčezli. Čovek svakodnevice je kapitulirao pred ekranima „androidnog“ sveta. Mobilne (ali ne i egzistencijalne u Jaspersovom smislu) komunikacije poništavaju prostorne resurse, ljudsku bliskost i intimu. Za nevolju, društvo sve više postaje totalitarni Panoptikon globalnog nadziranja i kontrole, ali bez pristanka onih na koje se „mere“ Velikog brata odnose.

Rečju, za ontičko i etičko utemeljenje slobode potrebna je „hrabrost bivstvovanja“ govorio je Paul Tilih. Današnji svet je radikalno odstupio od bilo kakvog obrasca moralne egzistencije, i po svemu sudeći je daleko bliži ontičkom zlu nego ontičkom dobru – i to, uprkos još jednom, istina dobronamernom gestu Kastelsovog teorijskog mišljenja.