Josip Vandot: Kekec – konfiskovano pamćenje

Verovatno mi ne bi mi palo na pamet da «istražujem» Kranjsku Goru, lutam po kratkim i retkim ulicama da se nije dogodila ta zimska katastrofa. Nasumično sam u delu naselja pod nazivom Podbreg naleteo na kućicu pored čijeg je ulaza, naslonjena na zid, bila bista, umetnički izvanredno urađena glava, očigledno intelektualca, sa sanjarskim izrazom na bronzanom licu. Kasnije sam saznao da je to «rojsna hiša Josipa Vandota pri Grošu». A na ploči je pisalo da je Josip Vandot (1884 – 1944) bio pisac književnosti za decu i da je stvorio junaka – Kekeca.

Pripadam generaciji koja, kako je primetila Dubravka Ugrešić, ima dva života i jednu biografiju. Prethodni život bio je u zajedničkoj državi – Jugoslaviji. Kekec je bio omiljeni jugoslovenski junak za decu, omladinu i starije, neka vrsta Harija Potera. Kultna figura, a njegovim imenom bili su brendirani bioskopi, dečja konfekcija, pašteta, časopis. Bilo je mnogo nadimaka «Kekec», i pri pomenu imena tog prpošnog, veselog alpskog pastira svima su se razvlačile usne u osmeh. Retko ko je, međutim, znao da se njegov «otac» zove Josip Vandot.

Snatrio sam pred tom bistom, preplavila su me osećanja i slike Kekečevih avantura, razmišljao šta se dogodilo Vandotu 1944, da li je poginuo u borbi, da li su ga streljali, kojoj je strani pripadao i kako da mu se desi da iz života nestane baš kada su se Slovenija i cela zemlja oslobađali. Prenuo sam se iz tog razmekšanog stanja u koji me je uvela prustovska madlena u obliku Kekeca. Eto, hvata me nostalgija, i to jugonostalgija, tako omražena u rasparčanoj zemlji.

Kladim se da beogradske i srpske generacije od 1980. niti znaju, niti su ikada čule za Kekeca. Rat je srušio i pomeo sve, a kao figure-vodilje, kao nacionalne junake, ustoličio kriminalce, ratne profitere, siledžije, pokvarenjake i ubice, opervažene idiotskim, profiterskim nacionalizmom i užasavajućim prostaklukom i banalnošću estrade, tabloida i rijalitia. U tom pomeranju tla nestalo je i vedro lice Kekeca. I on je jedan od likova koji ulazi, opet se pozivam na Dubravku Ugrešić, u inventar konfiskovanog nam pamćenja, u one neopipljive gubitke o kojima je «razgovor neumjestan u vremenu stvarne smrti». Odmahnuo sam u nameri da otklonim slike sećanja koje su samo moje, koje su danas proterane, i podsmešljivo se odbacuju kao rasentimentalisani luksuz.

Uveče sam otvarajući internet bio iznenađen. Gugl je u svoj logo umesto dva o, stavio krug sunca i u njemu sliku veselog Kekeca sa štapom kako hoda preko snežnih brda. Podsećali su na 130-godišnjicu rođenja Josipa Vandota. Da, bio je 15. januar 2014. Sutradan u ljubljanskom Delu, vodećem nacionalnom dnevniku, nisam našao podsećanje na tu godišnjicu. U mesnoj čitaonici potražio sam prethodna izdanja, takođe nije bilo teksta o Vandotu i Kekecu. U rubrici gde bi se očekivao tekst prethodnog dana bio je veliki intervjuu sa najbogatijim Slovencem Joc Pečečnikom pod naslovom «Svuda po svetu sam zarađivao, kod kuće niti evro». Po svom slobodnom duhu i bez dlake na jeziku podseća na Kekeca. Ne libi se da kaže da su slovenački političari nesposobni i da ometaju razvoj privrede jer veruju da pare padaju s neba, a Slovenija nema ni prave menadžere, njihov najveći domet je da odu u Austriju i kupe pirinač, ili da odlete u London na neko predavanje. Zašto se, recimo, kranjske kobasice prodaju samo na dvomilionskom tržištu Slovenije, a ne i na 80-milionskom u Nemačkoj?

Pečečnik isključuje tajkune iz kategorije dobrih preduzetnika, i njima su zatvorena vrata u njegovom nedavno osnovanom preduzetničkom klubu. Ako država gaji antipreduzetnički duh, gotovo logično sledi da su u pamćenju konfiskovani Josip Vandot i Kekec, simboli preduzimljivosti i želje da se radi za opšte dobro. Tako sam sebi objasnio činjenicu da se u Delu nisu setili Vandota i Kekeca, a u Guglu jesu. Nadao sam se da će se posle 15. januara ipak pojaviti kakav jubilarni tekst iz koga bih mogao nešto više da saznam o ličnosti Josipa Vandota. Uzalud. U rubrici Kultura i društvo na velikom formatu ljubljanskog dnevnika objavljen je sa velikom fotkom priča o španskom književniku Havijeru Marijasu, povodom prevoda njegovog najnovijeg romana Zaljubljeni. I prigodnim je tekstom obeležena 100-godišnjica rođenja književnika Vitomila Zupana (18. januar 1914.), ali na Guglu nije. Gotovo nepoznati Josip Vandot je zbog Kekeca internacionalizovan, vrlo poznati Vitomil Zupan sa svojim ratnim, robijaškim i erotomanskim sagama nije.

Dubravka Ugrešić je primetila kako su najpre likovi iz tzv. dečije književnosti nastradali u ratu i rasapu Jugoslavije. Njena omiljena dečija knjiga bila je Ježeva kućica Branka Ćopića. Mala, topla, bezazlena knjiga bila je svojina generacija dece koja su se rađala u Jugoslaviji. Poznavala je krug zagrebačkih studenata koji su marljivo studirali Lakana, Fukoa, Deridu, ali su i Ježevu kućicu proglasili svojom kultnom knjigom i recitovali su stihove napamet. Branko Ćopić, bosanski Srbin, je krajem sedamdesetih izvršio samoubistvo, prethodno je predvideo u mračnom pogovoru jedne od svojih poslednjih knjiga sve što se kasnije izdogađalo.

Branko Ćopić je danas u Srbiji, Bosni i Hrvatskoj zaboravljeni pisac. Jednog dana kada se uklone ruševine, kada se izađe iz opakog pornografskog cinizma tajkunizacije i kada se vrati u kanalizaciju odvratni jezik ponižavanja ljudi po tabloidima, ako taj dan uopšte dođe, onda će i čisti predivni jezik Branka Ćopića, njegovi veseli derani kraj reka koje razigrava leto a fascinira mesec, ceo taj bajkoviti svet detinjstva naći svoje mesto u srpskoj i bosanskoj književnosti. Dubravka Ugrešić je uverena da u Hrvatskoj Branko Ćopić ne postoji. Prvo zbog rata koji je sam po sebi amnestička ljudska aktivnost. Drugo zato što je Srbin. I treće jer Ćopić pripada bivšoj, jugoslovenskoj kulturi, te bi njegovo postojanje, odnosno mogućnost da se njegova knjiga uzme u ruke izazvalo nostalgiju, a i «najbezazlenija nostalgija u vremenu brisanja jednog pamćenja i konstruiranja novog smatra se, s pravom, opasnom». A «jugonostalgija» pripada novoj, ratnoj terminologiji, to je termin za političku i moralnu diskvalifikaciju, jugonostalgičar je sumnjivo lice, izdajnik, izlapetis, idiot i narodni neprijatelj koji žali za srboboljševičkom, komunističkogenocidnom, titocarističkom Jugoslavijom. Neće vam se oprostiti niti ako kažete da ste jednostavno iz Jugoslavije, iz zajedničke a ne ideološke države.

Kekec se rodio 1918. upravo kada je stvorena zajednička država Srba, Hrvata i Slovenaca. Čekao je da Slovenija iz Austrougarske uđe u Jugoslaviju, pa da krene sa svojom veselom pesmom. U uporednom pregledu rođenja literarnih likova na internetu, u 1918. pored Kekeca se navodi Džojsov Leopold Blum i ostali likovi iz Uliksa. Kekec je dva puta rođen u dve Jugoslavije, i on ima dva, čak, sada, tri života i jednu biografiju. Lokalni je heroj sve do stvaranja nove Jugoslavije, do 1951. kada Jože Gale snima crno-beli film Kekec. Ideologizovana kritika dočekala ga je na nož i pocepala ga, ali je već sledeće godine dobio Zlatnog lava na festivalu u Veneciji. To je bio prvi slovenački film koji je nagrađen međunarodnim priznanjem. Uspeh je zatim bio masovni. Kekec je postao omiljeni dečiji junak jugoslovenske baby-boom generacije. Poznajem danas ozbiljne političare koji su tada tražili od roditelja da ih obuku a la Kekec, sa alpskim šeširićem, kratkim alpskim pantalonama, pa su tako obučeni sa štapom, bodro koračajući, pevušeći Kekečevu pesmu, ponosno jezdili u školu.

Kekečeva ogromna popularnost, kao i Ćopićevih junaka iz knjige Orlovi rano lete, trajala je do poplave Diznijevih likova tokom šezdesetih godine, kada se prelazi na koka-kola socijalizam. Diznijevi likovi su donosili sa sobom vrednosti američkog načina života. Dugo, međutim, nisu mogli da potisnu dečje junake našeg podneblja. Tokom šezdesetih Jože Gale je snimio još dva filma u boji – Srećno, Kekec i Kekecove vragolije. Optimizam i toplina, emocije domovinske kolevke što su ih ovi likovi isijavali dopirali su, kako Dubravka Ugrešić svedoči, sve do građanskog rata. Jačinu te centripetalne sile kućnog ognjišta, gravitaciju porekla i temelja egzistencije potresno je preneo sarajevski novinar Branko Vuković kada je razgovarao sa mladim sarajevskim snajperistom muslimanske nacionalnosti koji je «prolupao», a u bunilu je govorio kako se, začudo, «fura» na samo jednu stvar, na knjigu Orlovi rano lete. Njegova dečija duša je proplakala pred zverstvima bratoubilačkog rata i pokušavala da se vrati u srećni svet zajedničkog, jugoslovenskog, detinjstva.

Vitalizam, optimizam i radost koju Kekec nosi sa sobom utoliko su veći jer je on stvoren na jednom mračnom kontinentu, kako je Mark Mazover, nazvao Evropu u 20. veku. Dva najstrašnija rata u povesti čovečanstva, preko sto miliona žrtava, nacizam, staljinizam, i na samom kraju neočekivani surovi rat u Jugoslaviji, za koji Mazover tvrdi da «nije bio početak novog perioda etničkih sukoba u Evropi, nego završna faza sprovođenja mirovnog dogovora iz Prvog svetskog rata i definitivna propast federalnih rešenja». Ma koliko se ponosila svojom civilizacijom, sama Evropa ju je najviše ugrožavala.

Sudbina Josipa Vandota dokazuje evropsku licemernost, jer je taj stvaralac iz vilinskog sveta mašte detinjstva poginuo pod britanskim bombama na kraju rata kod Slavonskog Broda. Bio je izbeglica. Kao što će i njegov junak Kekec, budući da je bio jugoslovenski heroj, posle raspada Jugoslavije postati izbeglica, koju je današnja slovenačka javnost izbacila iz fokusa svoje pažnje i getoizirala je na najuži lokalitet Vandotove rodne kuće. Jugonostalgija je još uvek velika opasnost.

Vandot je kao radnik na železnici sa porodicom živeo po celoj Jugoslaviji. U njegovom pesničkom životu je postojala i muza – Lepa Vida, a bez nje, sasvim ubeđeno tvrde mi kustosi u mesnom muzeju, u Ližnjekovoj domaćiji na glavnoj, Boroškoj, cesti ne bi bilo ni pesama, ni Kekeca. I pazite, naglašavaju mi, ništa fizički između njih nije bilo, samo gledanje i prisutnost, samo nadahnuće. Lepa Vida je još živa, po slici iz mladosti bila je prelepa i zanosna. Njena majka je držala kavanu u Podbregu pored brze bistre planinske reke Pišnice, Vida je svirala klavir, na violini je pratio brat Herte Has, supruge Josipa Broza. Pre nekoliko godina spretni poslovni ljudi iz obližnjeg mesta su na Boroškoj cesti odmah do muzeja podigli «goščišče» nazvano Pri Martinu (po Svetom Martinu), vikendom vrlo posećeno naročito od Italijana, ali i ostalih kranjskogorskih gostiju. Na njihovom pikapu za snabdevanje je ispisano Kekčeva dežela spomini na otroštvo. I pored hotela Lek i spomenika Kekecu podigli su tu Kekečevu deželu, igrališta za decu. Nostalgija u sitnom obrtu, ali se isplati, bar je nešto ostalo od dobrog brenda, makar bio ispisan samo na limu jednog pikapa.

Kolikogod su komunisti na početku svoje vlasti, 40-ih i 50-ih godina, bili netrpeljivi i represivni prema svima koji su mogli da dovedu u pitanje njihovu apsolutnu moć, toliko su pokazivali široku humanističku i prosvetiteljsku naklonost prema mladima, veliku pažnju posvećivali su obrazovnim i vaspitnim programima za decu i omladinu. Posle Ceka i JNA, škole su bile najprestižnije institucije. Posvećenost školi bila je jednako stroga kao i kod katolika. Samo je pesimizam u tim programima bila zabranjena reč. Sve je pevalo, sve se radovalo, sve je raslo, sve je disalo životnim oduševljenjem, jer mi dižemo čelo, mi kročimo smelo.

Ne znam sa kojih su pozicija ideološki higijeničari napadali film Kekec pre nego da dobije venecijanskog Zlatnog lava, mada se potpuno uklapao u propagandu boljeg, samosvesnog, nezavisnog i hrabrog novog života. Metaforično je mogao da se čita kao Titov sukob sa Staljinom, mali Kekec nadmudruje i oslobađa se šumskog zlog diva Bedaneca. Kekec je izuzetno racionalan, siguran u sebe i trudi se da svoje protivnike, Bedaneca i Pehtu, nadigra, da ih nadmudri, a ne da ih likvidira iz kakve automatske strojnice sa ispaljenih dvesta metaka u minuti, niti da ih raznese podmetnutim eksplozivom ili da ih jednim dodirom prsta obriše sa ekrana ajpeda. Nema ni noževa, ni otrova kao u Andersenovim i gotičkim pričama. Njegova ljubav, radost i pamet pobeđuju, već prema onoj da snaga klade valja, a um caruje.

Kekečeva pesma jeste večna oda životne radosti, obasjavanje suncem:

Pevaj, momče, budi srećan

Kukavne budale, kisela lica, nisu moje društvo.

Pevaj, momče, budi srećan,

Pun radosti i danju i noću.

Ko vesele pesma peva,

Po svetu stupa lakih nogu,

Ko stupicu mi postavi, završiće u kozjem rogu.

Idem i sejem,

Dobru volju među ljude,

U jednoj ruci nosim sunce, u drugoj zlatnog smeha grude.

Sve što je Betlhajm napisao o seksualnosti u bajkama, ili Prop o obredima inicijacije u skaskama može se naći u pričama o Kekecu. Obred inicijacije je uvek isti: junak kao dečak odlazi u mračnu, opasnu šumu, iz nje se, posle podviga od kojeg svi u selu imaju koristi, vraća kao momak koji je prevazišao svoje vršnjake i na koga i devojke gledaju sa milim osmehom. Celim svojim putem on devojčice, bilo da se radi o njegovoj sestri ili kakvoj zatočenici kod zlog diva ili kod nevoljene čarobnice, oslobađa od straha i opasnosti, izbavljuje ih iz opasnih ruku. On sve radi sa lakoćom, osmehom. Racionalnom podrugljivošću raščarava šume i praznoverje, veštim doskočicama pokazuje glupost i nazadnost svojih protivnika, a priroda je zla samo za neznalice i kukavice.

Kekec je kao solarni heroj bio potisnut, kako je to Radina Vučetić nazvala (u knjizi Koka-kola socijalizam) «diznizacijom svakodnevice jugoslovenskog detinjstva», koja jeste potvrdila različitost Yu socijalizma od ostalih socijalističkih zemalja iza gvozdene zavese, ali je istovremeno i amerikanizovala Jugoslaviju. Ne treba zaboraviti i eksplozivno dejstvo rokenrola. Tek ustanovljenu jugoslovensku nagradu Kekec prvi je 1955. dobio «majstor fantazije» Volt Dizni.

U ideologiji potrošačkog društva i propagiranog društva obilja Kekec jeste izgledao naivno, držao se za pastirski štap a ne za volan automobila, nije pucao iz svemirskih pištolja kao Flaš Gordon, niti je opsesivno zanovetao i brinuo o novcu. U pričama o njemu nema zlata, novca, šopinga i profita. Ima ljubavi, smeha, igre i radosti sazrevanja. A onda je i njega i Diznijeve junake iz jugoslovenske svakodnevice proteralo vaskrsavanje htonskih, podzemnih božanstva krvi i tla i nacionalističkih heroja destrukcije. Naravno, na gubitku smo mi, savremenici, i generacije kojima je umesto solarne radosti predat zavetni kovčeg zla i mržnje, droge i opasnog sveta neznanja i kriminalnih manipulacija. Mi smo prolazni, a Kekec, Ćopićevi ježić i orlovi su večni, inkarniraće se već u boljim i pametnijim vremenima. Kekec živi još malo pa sto godina. A tek je počeo.

Pred očima mi je u tvrdoj bronzi odliveno sanjarsko lice Josipa Vandota naslonjeno na zid njegove rodne kuće. Tu magiju izraza i njegovo ovekovečavanje je stvorio pre trideset godina beogradski vajar Nebojša Mitrić. Kao i skulpturu Kekeca koja je postavljena u gustišu visokih stabala smreke. Veliki ritam duha ne zna za ovozemaljske granice, on u širokom damaru sinteze obuhvata i neočekivano spaja umetnike i njihova dela. Preda mnom je bio dokaz da jugoslovenska kultura postoji.

Pomenuo sam već da je Kekec za posleratnu generaciju bio figura-vodilja, da je nadahnjivao i modelovao karaktere. Na Kekeca iz prvog filma o njemu, a igrao ga je Matija Barl, od svih javnih ličnosti podsećao me najviše – Zoran Đinđić. Nasmejan, preduzimljiv, pametan, hrabar, dinamičan, lak na ruganju, lakonog, hitar, spreman da protivnika nadvlada nadmudrivanjem. Zato su ta dva Kekeca likvidirana – jedan brisanjem iz pamćenja, drugi ubistvom. Na ovim prostorima i za ovo vreme bili su suviše pozitivni.

www.momcilodjorgovic.com