Kome (danas) piše pesnik

Ne ulazeći u sociološke i kulturološke (ne)prilike u kojima se danas nalaze umetnost i (visoka) književnost, pre svega imajući u vidu konzumeristički diktat vremena a time i involuciju vrednosti, treba priznati, da su uticaj i širi društveni značaj poezije oduvek bili samo mit. Čitaoci poezije nisu nikada bili većina jednog društva, čitava umetnost, kao i nauka i filozofija, za svoje opstajanje mogu da zahvale samo manjini. Pa ipak, nekada je ta manjina čitalaca poezije predstavljala glavu i srce društva. Danas pak, teško je naslutiti ko čini tu ogromnu manjinu čitalaca poezije. Kome (danas) pesnik (da) piše? Može li imati konkretnog, ili bar potencijalnog, adresata?

Pre nego što pokušam da dam odgovor na ovo pitanje, moram bez imalo griže savesti reći da ni pesnici nisu nedužni za nezadovoljavajući status poezije i nezainteresovan publikum za njihova čeprkanja po duši, a još manje za eksperimentisanje sa formom i strukturom, jezikom… I neuk i učen čitalac očekuju da ih pesma dirne, da dopre do nekog od njegovih slojeva bića.

Najveći jaz između poezije i čitalaca nastao je onog trenutka kada su pesnici počeli da pišu protiv ukusa publike, izneveravajući njihova očekivanja. Počelo je sa modernizmom koji će nam baš na tim paradigmama ipak doneti najveća pesnička dostignuća epohe. Ali i modernizam je imao svoju slepu ulicu – simbolizam, koji je većim delom (predvođen Malarmeom) gradio svoju kulu od slonovače na nejasnosti (danas zvanoj neprozirnost) – odnosno, na apstraktnom jeziku, i hermetizmu. Poetika nejasnosti, neodređenosti, neprozirnosti, zatamljenosti… uz odsustvo života i stvarnosti, kroz čitavu dolazeću epohu nalazi sledbenike i poklonike, ma kojim ih izmom potom pokrštavali teoretičari i kritičari. Ova doktrina do dana današnjeg ostala je u Srbiji najcenjenija kod akademske kritike. Na primeru francuske poezije koja se još uvek nije otrgla iz smrtonosnog zagrljaja te doktrine možemo videti kuda to vodi. Jer, doktrine su pogubne za svaku umetnost, kao i dogme za ideologiju.

Ali vratimo se našem osnovnom pitanju: kome se pesnik danas obraća? Ako se nekada obraćao muzi i bogovima, koji je danas njegov adresat? Ako je nekada proricao a potom poricao (religiju, moral, crkvu, vlast, ideologiju…), koje je danas njegovo vjeruju? Da li se pesnici obraćaju određenoj ciljnoj grupi (kolegama i kritičarima) ili neznanome, idealnom čitaocu? Da li pesnik debatuje sa sobom o pitanjima koja ga tište ili se pak obraća ljudskoj zajednici, možda određenom etnicitetu? Da li time što izražava svoj stav, poglede, osećanje, raspoloženje, mišljenje, skida sa sebe neko breme, hrani svoj ego, ili želi nešto da saopšti, da poruči drugome; dragoj osobi, pesničkoj sabraći, vlasti, neimenovanom predstavniku epohe? Da li je uopšte nužno da se pesnik ikome obraća? Je li pesma dijalog ili samo monolog? Želi li pesnik nekoga samo za slušaoca ili i sagovornika? Koga zamišlja kao sagovornika: određeni književni autoritet (možda člana SANU), neznanog čitaoca ili pak celu istoriju književnosti?

Poezija kao celina uvek je upućena više ili manje dalekom, nepoznatom adresatu, govorio je Mandeljštam. Pa ipak, izgleda da njegov adresat nije bio daleko, ali je njega poslao predaleko, da se više nikada ne vrati.

Bez obzira da li pesnik svojim stihovima izražava sebe i(li) oglašava sebe (sopstveno postojanje ili pak, mišljenje), moramo se zapitati, da li, i koliko, spoljašni faktori (čitaoci i kritičari) utiču na pesnika: da li on svoj glas (temu, poetička sredstva…) podešava prema jednima ili drugima. Prati li pesnik sebe, sopstveni glas ili književnu modu? Da li je pesma nasušna potreba ili pak namera i odluka? Od čega to zavisi, od stvaralačkog nagona genija, ili umeća i znanja? Od dara ili pak od pesničke ambicije? Pesnici svedoče o tome na različite načine. Edgar Alan Po u eseju Filozofija kompozicije (1846), napisanom povodom pesme Gavran, zapisao je da je sve vreme tokom pisanja imao nameru da napiše pesmu koja će istovremeno odgovarati ukusu čitalaca i kritike, odnosno da mu je namera bila da „napiše delo koje će svi ceniti“. Otvorivši svoju radionicu Po je dao prilog tvrdnjama da, bez obzira na poetičko opredeljenje, nema pesnika koji ne želi da bude cenjen kod kritike a voljen kod publike (čitalaca).

Kome piše, kome se obraća, savremeni pesnik u Srbiji? Znalcima poezije (upućenima, pesnicima, kritičarima) ili običnom čitaocu? Uglavnom svojim kolegama, oni su najizvesniji recipijenti. Jer, književna kritika je izumrla, ostavši bez medijskog prostora, motiva, ambicija, ali i alatki.

Ako pak podelimo pesničku scenu na onu gde stoluju afirmisani (takozvani etablirani pesnici) i mlađu (organizovanu) četu pesnika i pesnikinja (koji uglavnom istražuju i eksperimentišu). Prvi, ukotvljeni u svoje pesničke luke (sa sve lovorovim vencima) uglavnom baštine postignuto i osvojeno uz lične kritičare i postojane obožavaoce. Mlađani čini se ne haju za institucionalizovanjem, a ni za čitaocima (osim što koketiraju, kao uostalom i njihovi neoavangardni pradedovi), više im je stalo da jedni druge impresioniraju. Ima pak pesnika koji dok pišu isključivo misle na istoriju književnosti, gde će se uglaviti, koga od književnih dedova nastaviti. Ali i onih kojima je draža zemaljska slava te se povinuju trenutnim književnim modama. Ređi pišu po diktatu teorija. A još ređi po diktatu srca.

Izvan ovog zatvorenog kruga čitaoci poezije su retka, iako dragocena, pojava. No, ne treba sumnjati da svaki od pesnika ima grupicu obožavaoca, a neki i sledbenika. Oni su ona stalna transfuziona grupa bez koje bi mnogi pesnik presušio. Pa ipak svaki/a od nas čezne za idealnim čitaocem, za sopstvenim odrazom u ogledalu. Oni strastveni za strastvenim. Oni ambiciozni za uticajnim.

Pa ipak, može li poezija bez čitalaca? Može, ali samo u fiokama ili kao književna jalovina.

 Edgar Alan Po dao je prilog tvrdnjama da, bez obzira na poetičko opredeljenje, nema pesnika koji ne želi da bude cenjen kod kritike a voljen kod publike (čitalaca)