Svet kao ekser i predstava

Ulazak na teritoriju DRT građanima ovih zemalja je zabranjen – piše Sorokin u XXVII poglavlju knjige, tako da je sam prevod Telurije na srpski jezik (hvala izuzetnoj Mirjani Grbić) neka vrsta ilegalnog geolingvalnog incidenta. Ovo poslednje je, naravno, mala kontekstualna šala.

Roman Telurija, ukoliko je uopšte reč o romanu, svakako je najteže čitljivo Sorokinovo delo. To je valjda i razlog da se prikaz Telurije i dalje retko može naći osim u formi koja više podseća na trejler za neki SF film, nego na analizu književnog, mada, da li samo književnog dela?

Poslednji Sorokinov roman može biti sve: od zastrašujuće Knjige Proroka do urnebesne parabole koja se čas divlje čas tankoćutno no ipak parodiranom nežnošću ruga svemu što smo naučili da je vrednost u ma kojoj ljudskoj varijaciji: istorije, književnosti, religije, mitologije, bajke, čoveka, ljubavi, deteta, samog sveta. Sve to je već smrvljeno pre nego što je nastala prva rečenica Sorokinove Telurije: „Vreme je da se zatresu zidine Kremlja! – Zoran je usredsređeno koračao pod stolom udarajući pesničicom o dlan – Vreme je! Vre-me!“

Pred čitaocem je samo jedan pokušaj čitanja, i nagovor autorke da posegnete za Sorokinovom Telurijom. Zašto? Zato što, kad iskreno zagledamo savremeni svet i čoveka ovog trenutka, zaprepašćeno pojmimo da i nema sveta izvan Telurije.

Ili, nije Telurija fikcija, nego je svet ovaj kao volja i predstava fikcija, koju ne možemo razumeti, u koju smo bačeni i koju više i ne pokušavamo da analiziramo, jer dok to činimo, ona nas je već samlela, sažvakala i ubacila na Facebook, Google, kompjuterski uskladištila i naš profil šeruje posredstvom pametnice (pametnog telefona) specijalno odgajanoj vrsti, nekog, recimo, laboratorijskog Jetija, koji živi na Grenlandu i hrani se, isključivo čovečjom ribicom, za Srbe, endemskom vrstom, za svet-fikciju-ljudoždera, tek fast food za Jetija, važnog u postapokaliptičnoj hijerarhiji sveta. Telurija u paramparčad rastura svaki pokušaj da joj se sa ma koje strane priđe jezikom blagoslovenim onim smislom na koji smo navikli, jer budući da ne simulira pisanje već hiperrealistički uspeva da fotografiše ostatke sveta nakon poslednjeg rata za koji ne znamo da li se je desio, da li se dešava ili nas čeka u ne tako dalekoj budućnosti.

Sjajna Mirjana Grbić, kao kakav turistički vodič kroz postapokaliptične predele sorokinovske zemlje, objašnjava na koricama knjige: „Telurija Vladimira Sorokina vodi čitaoca u ne tako daleku budućnost. Upravo je završen novi veliki rat, ali oslobađanje Evrope od vahabitsko-talibanskog ropstva nije dovelo do ujedinjenja, nego do stvaranja niza novih državica i podizanja novih zidova između njih. Posle rata svako želi da živi po svome, u sreći i zadovoljstvu. U svakoj državici vlada drugačije društveno uređenje, ali stanovnici svih njih, od Atlantika do Pacifika, kako oni koji žive u demokratijama tako i oni koji žive u despotijama, bogati i siromašni, ljudi običnog rasta, ali i mali, veliki, psoglavi, antropomorfni, sazdani u laboratorijama, silno žele ono što taj, najbolji od svih svetova, čoveku ne može da pruži: svi čeznu za novim horizontima nada, žude za telurom koji 'poput božanskog skalpela zaranja u mozgove miliona… širi granice ljudskog i uliva sigurnost u Prošlost, Sadašnjost i Budućnost'“.

Šta povezuje ratnike i revolucionare, novo i staro plemstvo, filozofe i umetnike, pljačkaše i švercere, obične trudbenike i krstaše nove Evrope? Volja za transcendiranjem determinisanosti ljudskog života njegovom prolaznošću, naravno, pobedom nad smrću za šta nije dovoljna nijedna religija, prevladavanje prostora i vremena. Šta jedino omogućava sve to? Telur! elur nije droga, on je opisan kao čudesni hemijski element koji ljude čini svemoćnim. Za razliku od droge koja čoveka vodi kud ona hoće, Telur je usavršen tako da čoveku daruje ono što on sâm želi, za čime traga, „pa tako Lukomski, jedan od junaka Telurije, pod dejstvom telura prisustvuje svadbi u Kani Galilejskoj i nemoćno plače na Golgoti kad koplje Rimljanina probode raspetog Hrista“, a jedan drugi lik dobija krila pomoću kojih nadleta Moskoviju, takođe, telur omogućava ponovno viđenje onih koji su davno umrli, i njihove razgovore sa bližnjima… Ipak, kao i prema svemu drugom, tehnološkim proizvodima koji su dosegnuli savršenstvo i postali vrsta kulta koji se obožava ali i koji suvereno vlada nad čovekom poput pametnog telefona (pametnica), Sorokin se, zapravo, poigrava gorko i podsmešljivo i samom teluru kojem teži to što je preostalo od sveta. Zato je kao način konzumiranja telura Sorokin izabrao nesvakidašnji metod: Za blaženstvo koje telur donosi potrebno je imati ekser od telura, ko ima sreće i jednog ličnog tesara, zatim se ekser pažljivo ukuca u glavu, i tada sve postaje moguće… Jezivo, zar ne? Takvu budućnost Sorokin predviđa u romanu Telurija.

U završnom poglavlju, koji počinje rečenicom „Krompira više ič nema“, Sorokin reč daje čoveku-siromašku, koji nema preskupi telur. Ali, je u čitavom romanu on smešten negde u nekoj kolibici kao Robinzon na pustom ostrvu, tačnije, nešto što podseća na čoveka. On mašta o svojoj budućnosti, a želje su mu ljudske: da poseje raž i čaj za koji je sačuvao i poneo seme. Možda i neku zverčicu pripitomi, da mu pravi društvo. On kaže da mu ništa suvišno ne treba: „ni žene, ni kino, ni mehurovi, ni piramidice, ni ekseri, ni ratovi, ni pare, ni šefovstvo vaše. Tako ću da dočekam svoj kraj. Klanjaj se samo sunašcu, razgovaraj samo s pticama šumskim. Šta još čoveku treba?“ Da je to poslednje poglavlje stajalo na početku, znali bi smo odmah odgovor zašto se Telurija mora desiti pre ili kasnije. Jer samo poslednje poglavlje ima jasnu priču, koja završava tim pitanjem, šta je sve vreme čovečanstvu bilo potrebno za sreću. Ono što mu je bilo pred nosem. Ali čovek je težio savršenstvu zakucavanja eksera u glavu. Kakav ironizirani armagedon!