Martin Hajdeger: Bio je nacionalsocijalista i antisemit

Dosad se moglo Fariasu verovati ili ne, budući da je ovaj tendenciozno „skrivao izvore“, kako mu Holger Cabrovski, prebacuje. Cabrovski kritikuje Fajov postupak kao „nenaučan“ – vidi: Denker, Alfred / Zaborowski, Holger (Hrsg.) Heidegger-Jahrbuch 4 und 5 Heidegger und der Nationalsozialismus I/II, Interpretationen Aufl./Jahr: 1. Aufl. 2010.

Izdavanjem dvaju tomova „Hajdegerovog godišnjaka“, omogućuje se uvid u sve suvisle izvore koji se odnose na ovo poglavlje filozofove biografije. Sada svi zainteresovani mogu steći uvid u protokole i zapise studenata koji su slušali Hajdegerove seminarske referate između novembra 1933. i februara 1934. godine naslovljenim „O suštini i pojmu prirode, istorije i države“. U aprilu 1933. Hajdeger je izabran za rektora Albert-Ludvigs univerziteta, a već je u aprilu 1934. demisionirao. Za vreme jednogodišnjeg mandata Hajdeger je ambiciozno organizovao „glajhšaltung“. Taj jednogodišnji filozofov intermeco bio je, kao trofej, propagandno instrumentalizovan od strane nacionalsocijalističke partije.

Hajdeger je svoja predavanja otkazivao kada bi se ona poklapala sa terminima nacionalsocijalista. On je apelovao za podršku nacionalsocijalističkih projekata kao gest „vidljivog izraza narodne pripadnosti“, što je blagi eufemizam za arijevsku rasnu pripadnost. Sa vođom studenata Hajdeger se na mah saglašavao da pri intoniranju četvrte strofe Horst Heselovih stihova nacionalne himne – ima da se uzdigne desna ruka, onako kako to iziskuje ritual „pozdrava fireru“.

Priređivač Caborovski ističe da je Hajdegerov sin, Herman Hajdeger, koji je dokumentima iz privatnog arhivskog nasleđa svesrdno potpomogao pripremu dokumentarnog materijala, tvrdio da Hajdeger nije poricao svoju involviranost u nacionalsocijalistički pokret. Sa druge strane, Hajdegeru je pošlo za rukom da na univerzitetu ostanu dvojica jevrejskih profesora, kao što mu je pošlo za rukom da osujeti lomače nearijevskih knjiga, koje je trebalo, poput vandalskog akta u Berlinu, da budu inscenirane i u Frajburgu. Karl Jaspers je u jednom pismu Hajdegeru veličao „Rektoratski (inauguracioni) govor“, videvši u njemu „uverljivu supstancu“ i veličao činjenicu da Hajdeger nalazi „suštinu univerziteta oličenu u idealima rane Grčke“. Hajdeger je želeo da „nemački univerzitet“ postane „vrhovno načelo i zaštitnik nemačkog naroda u vaspitanju i disciplini“. Hajdeger je, ne spominjući ni Hitlera ni nacionalsocijaliste, video u načelu „vođe“ izraz „snage i najdubljeg prednaznačenja i najveće obaveze za samobitnošću“. Hans Nauman, onovremeni istraživač germanske mitologije, prepoznao je u ovom principu predikate „vodećeg božanstva“, boga Odina. Grecist Rihard Harder je u Hajdegerovom „borbenom govoru“ prepoznao ideal antike i platonističke filozofije „odlučno i nužno sebe-u-vreme-staviti“. Benedeto Kroče je pak decidirano kritikovao Hajdegerov „način na koji se filozofija postulira“ dodavši „kakva dekadencija u poređenju sa pravim nemačkim filozofima, Kantom, Šelingom, Hegelom“.

Postulati poput – „državno uređenje počiva na slobodnoj, čistoj volji za sleđenjem vođe odnosno za borbu i odanost“ ili „narod i država, bivstvo i biće, nerazdvojivi su kao što je nerazdvojiv narod od vođe“ – počivaju, sa jedne strane, na analitičkim fundamentima „Bitka i vremena“ i, na drugoj, na premisama egzistencijalne dijalektike istorijskih procesa koje bismo mogli nazvati kolektivnim decizionizmom. U nekima od postulata tog inauguracionog rektoratskog govora, komentatori prepoznaju „hegelovsku figuru spoja suštine i stvarnosti“, a neki drugi i Ničeovog „natčoveka“ (Übermensch).

Nakon demisioniranja sa mesta rektora, Hajdeger se povukao i otkrio „naklonost ka askezi dubokog ćutanja“. U pismima prijateljima iz 1939. može se čitati da su „sve literarne forme filozofskog mišljenja postale nemoguće, ali 'šta je novo' ne mogu da kažem“. Hajdegerovo ćutanje je bio rite de passage ka novoj filozofiji.

Posebnost ovog akribički pripremljenog izdanja primarnih dokumenata sa tumačenjima koje su pripremili Cabarovski i Denker, sastoji se u činjenici da su u njima izvesni dokumenti prvi put objavljeni, recimo Hajdegerova prepiska sa Hugom Fridrihom ili njegovi tekstovi o reformi univerziteta, kao što je i pregled recepcije njegovog dela između 1933. i 1938. Dokumenti o njegovoj denacifikaciji, odnosno spisi o političkim nazorima njegove supruge Elfride Hajdeger objavljuju se prvi put.

Da li je Hajdeger bio nacionalsocijalista? Odgovor odavno glasi: da. On je 1. maja 1933. stupio u redove Nacionalsocijalističke partije Nemačke (NSDAP) i javno govorio: „Nemački narod je sada na ivici ponovnog otkrića sopstvene suštine i uzdizanja do slavne sudbine“. Onaj ko privatno beleži u svoj dnevnik „Mi želimo da pokretu damo smer i mogućnost razvoja ka izgradnji sveta“ i onaj ko se podvrgava „duhu nacionalsocijalizma“, čiji je zadatak da razori duh građanstva – taj je bez ikakve sumnje nacionalsocijalista. Da li je Martin Hajdeger bio antisemit? Odgovor glasi: da. U svojim filosofskim refleksijama naslovljenim „Überlegungen“ („Promišljanja“), koje je zapisivao između 1938. i 1941. godini u takozvane „Crne sveske“ („Schwarze Hefte“), mogu se čitati mnogi zapisi o Jevrejima koji omogućuju nedvosmislen zaključak.

Onaj ko „svetskom jevrejstvu“ u dikciji rasne retorike pripisuje „proračunatost“, „žilavu okretnost u računanju, premetanju i haotičnom mešanju“ u borbi protiv Nemaca, sledi načelo „iskorenjenja bića iz bivstva“ odnosno ispunjava mnoge antisemitske kriterijume. Da li antisemitizam bio centralni motiv u mišljenju Martina Hajdegera ili je reč o obolu duhu vremena, kao jednom tipičnom kulturnokritičkom stereotipu? Da bi se ovo objasnilo neophodan je detaljniji prilaz. Pred nama je sada 1240 stranica Hajdegerovih „Razmišljanja II-XI“, koje je on, počev od 1932. godine beležio u „Crne sveske“.

Sada su objavljeni tom 95 i 96 Hajdegerovih celokupnih dela (Gesamtausgabe) u kojima su zabeleške od 1938. do 1941. U njima je oko 2000 stranica dosad neobjavljenih tekstova. Ove stenograme Hajdegerovih misli je pripremio filozof iz Vupertala Peter Travni (Peter Trawny) – Hinweise und Aufzeichnungen. Bd. 95: Überlegungen VII – XI. Bd. 96: Überlegungen XII – XV. Vittorio Klostermann Verlag, Frankfurt a.M. 2014. Peter Travni je šef „Martin-Hajdeger-instituta“ na univerzitetu u Vupertalu u Nemačkoj. U ovim zapisima, u „Crnim sveskama“, nisu na prvom mestu Hajdegerove kritike grupe lica ili etnicitet, već kulturna politika, nauka i masovni mediji. „Crne sveske“ eksplicitno razmatraju pitanje „rasnog principa“ i, mada ne direktno, opravdavaju rasne zakone Trećeg rajha. Za Hajdegera Nirnberški zakoni o rasi „štite nemačku krv“.

Posle poraza u Prvom svetskom ratu nemački narod će, beleži Hajdeger, doživeti trijumfalnu renesansu izbavljajući svet od katastrofe i, na prvom mestu, boljševizma. Za Hajdegera nacističko obećanje preporoda nadrasta nemačke granice: očekivao je da nacizam postane antipod modernosti odnosno postigne „slom modernosti“ i ukine egalitarističko omasovljenje koje je svoj najpogubniji izraz imalo u Oktobarskoj revoluciji. Nacizam je za Hajdegera jedna varijanta „novog vremena“ u kome se postulira „novi početak“ u kulturi i politici. „Crne sveske“ su ratifikacija metapolitičkog nadanja i svedočanstvo mesijanskih fantazmi koja su Hajdegera navele da se priključi Hitlerovoj partiji. Sinonim modernosti je subverzivnost, budući da svojim univerzalnim ideologijama (liberalizam, demokratija, komunizam) ukida kolektivističke i tradicionalne veze koje pojedince ujedinjuju kao pripadnike određenog naroda, a narod razlučuje od njegove teritorije i istorije. U borbi Nemaca sa Rusima (boljševicima) i Amerikancima, za Hajdegera Jevreji jednako participiraju u oba sukoba. Kritika modernosti će neizbežno voditi ka jevrejskom pitanju. „Crne sveske“ to potvrđuju: prisutni u mnogim zemljama i vezani uglavnom za urbani život, Jevreji su inkarnacija „neukorenjenosti“, „udaljenosti od tla“, što ih čini subverzivnim.

Obe pomenute publikacije omogućuju dublji i diferenciraniji prilaz otvaraju novu dimenziju u recepciji majster-mislioca Martina Hajdegera. Jedno nam se čini izvesnim – da je ubuduće nezamislivo promišljati opus jedne od najznačajnijih figura na filosofskom Olimpu, apstrahujući ovaj duhovni brodolom odnosno njegovu kontaminaciju nacionalsocijalizmom. „Crne sveske“ nas podsećaju da Hajdegerove tekstove valja u kontekstu patologije 20. stoleća čitati i razumeti.