NATO neutralnost

I bez prilike jasnog i konkretnog uvida u ono što je do sada postignuto u realizaciji tog akta, može se konstatovati da je rok koji je zadat „predsedniku SAD Baraku Obami da preduzme korake, u skladu sa svojim ovlašćenjima vrhovnog komandanta, i suštinski poveća interakciju između armija Sjedinjenih Američkih Država sa oružanim snagama Ukrajine, Gruzije, Moldavije, Azerbejdžana, BiH, Kosova, Makedonije, Crne Gore i Srbije“ – ističe najkasnije za tri do četiri meseca. Zakon Kongresa SAD o prevenciji ruske agresije, posebnu pažnju usmerava na ubrzanje aktuelnog tempa odvijanja vojnih vežbi, obuke i razmene NATO sa tim državama.

„Predsednik Amerike će preko stalnog predstavnika SAD u NATO uticati na NATO da kreira Bezbednosni fond evropskih partnera sa odgovarajućim doprinosima svih zemalja članica kao podršku proširenim NATO obukama, vežbama, asistencijama i razmenama sa oružanim snagama Ukrajine, Gruzije, Moldavije, Azerbejdžana, BiH, Kosova, Makedonije, Crne Gore i Srbije. Ne kasnije od 90 dana nakon stupanja na snagu ovog akta, državni sekretar, u koordinaciji sa sekretarom za odbranu, ući će u pregovore sa ovim zemljama, kako bi uspostavili nove, ili ojačali postojeće bilateralne i multilateralne odbrambene sporazume“, piše u aktu Kongresa SAD koji se bavi „prevencijom ruske agresije“.

Osvrtom na odnose Srbije i NATO, u proteklih godinu dana, može se uočiti nekoliko vrlo značajnih događaja koji se mogu posmatrati u kontekstu realizacije odredaba predviđenih aktom Kongresa SAD. Najznačajniji je potpisivanje Individualnog partnerskog akcionog plana – IPAP, u decembru prošle godine, od kada se nalazi javno dostupan na internet stranici Ministarstva odbrane. Interesantna je činjenica da i pored javne dostupnosti tog dokumenta unazad nekoliko meseci pažnju javnosti izazvao je tek pre desetak dana, kada je u Briselu ozvaničeno njegovo stupanje na snagu, čemu su prisustvovali šef diplomatije i ministar odbrane Ivica Dačić i Bratislav Gašić. Tim sporazumom se NATO vojnicima garantuje eksteritorijalnost i diplomatski status kad god se, bilo kojim povodom, nađu na teritoriji Srbije. Garantuje se izuzeće od odgovornosti za bilo kakva kršenja zakona Srbije, a omogućeno je korišćenje vojne infrastrukture u zemlji. IPAP, dakle, podrazumeva potpisivanje tzv. SOFA sporazuma sa članicama NATO, a kojim se reguliše prelazak granice i nivo imuniteta za pripadnike Alijanse dok su u Srbiji i pristup vojnim objektima. Individualnim akcionim planom partnerstva predviđa se potpuno usaglašavanje standarda oružja, druge vojne tehnike i celokupne vojne infrastrukture u Srbiji sa standardima NATO. Sadržaj dokumenta je razrađen u četiri poglavlja koja obuhvataju sledeće oblasti: politički i bezbednosni okvir; odbrambena i vojna pitanja; javna diplomatija; naučna saradnja; sistem upravljanja krizama i planiranja u vanrednim situacijama; zaštita tajnih podataka.

Posebno je interesantna obaveza Srbijedasarađuje sa NATO na polju javne diplomatije i podizanja „javne svesti“. Uprkos činjenici da su nakon ozvaničenja primene IPAP sporazuma zvaničnici Vlade Srbije davali izjave u smislu da se ovim sporazumom Srbija ne priprema za članstvo u NATO, odnosno da su čak intenzivirali retoriku propagiranja „vojne neutralnosti“ – u kontekstu obaveze Srbije iz sporazuma IPAP na „podizanje javne svesti“, takvi postupci se mogu tumačiti upravo u smeru ispunjavanja te obaveze. Naime, jasno je da raspoloženje građana Srbije prema NATO vrlo negativno, pre svega, zbog bombardovanja iz 1999, i da je u skladu sa tim posao „podizanja javne svesti“ delikatan.

Simptomatičan je u tom kontekstu govor premijera Srbije na obeležavanju godišnjice bombardovanja, kada je nekoliko puta ponovio da je „Srbija „naučila lekciju, izvukla pouke“, da će „nastaviti da se bori za normalan i dostojanstven život građana“, odnosno da „nećemo sukobe ni sa kim, ni sa NATO-om“.

Takođe, imajući u vidu saznanja do kojih je naš list došao, da je od predviđene 24 vojne vežbe u 2015. godini čak 22 sa NATO, a samo dve sa oružanim snagama Ruske Federacije, jasno je i što iz EU i SAD stižu „stidljive“ i prikrivene osude namera Srbije da ima vojne vežbe sa Rusijom. Evidentna je bila i zbunjenost Srbije obavezama koje su ispostavljene ispred nje prošle godine, kada je donela odluku da prvi put u istoriji dve države ima vojne vežbe sa Ruskom Federacijom, usred ukrajinske krize i otvorenog sukoba na relaciji EU-Rusija, u novembru 2014. Informacija o tome čuvana je u tajnosti, a u domaću javnost stigla je preko ruskog ministarstva odbrane. Iako su srpski zvaničnici tvrdili da informacija o vojnoj vežbi nije bila tajna, činjenica da nije pravovremeno najavljena u medijima tumačila se kao bojazan Vlade Srbije od negativnih komentara EU i SAD. Nepunih mesec dana ranije Beograd je upriličio vojnu paradu tokom posete Vladimira Putina povodom obeležavanja 70-godišnjice od oslobođenja Beograda. U susret novoj vojnoj vežbi sa oružanim snagama Rusije, koja bi trebalo da se održi u septembru, takođe, informacije o tom događaju stižu iz ruskog ministarstva odbrane.

Neprestani apeli EU zvaničnika da Srbija uskladi svoju spoljnu politiku sa evropskom i pridruži se sankcijama protiv Rusije ostaju bez konkretnih posledica. Naime, izostaje jasan odgovor EU šta će preduzeti u kontekstu evropskih integracije Srbije, s obzirom na njeno odbijanje da to učini. Osim ispostavljanja informacija o tome da je moguće da neka od zemalja članica odluči da blokira otvaranje poglavlja u procesu pridruživanja EU, čini se da EU „gleda kroz prste“ Srbiji kada je o ovoj obavezi reč. Da li je po sredi taktika u pogledu zadovoljstva EU i SAD, jer Srbija ispunjava te obaveze posredno, približavajući se NATO i postepeno se odvajajući od politike zavisnosti prema Rusiji, pitanje je na kojejetrenutno nemoguće dobiti odgovor.

Takođe, evidentan je izostanak zainteresovanosti EU u smislu jasnog određenja Srbije i formiranja javnog mnjenja u smeru istine i suočavanja sa prošlošću. Prenebregava se štetnost prećutkivanja zločina države Srbije tokom rata devedesetih i pervertidnosti činjenice da su na vlasti trenutno nosioci politike koja je dovela do bombardovanja Srbije, ali i toga da se takozvane demokratske vlasti imale isti, ako ne i gori odnos prema tom problemu. Naime, kada bi se država Srbija sećala i žalila zbog dana kada je, recimo, počinjen genocid nad srebreničkim muslimanima, ili kada je počela četvorogodišnja opsada i granatiranje Sarajeva, kao što to čini svake godine kada obeležava bombardovanje, jasno da je bi ovdašnje društvo bilo znatno naprednije.