Povrat duga

Tako je ova, protivstočna i kontraljudska naprava postala nanovo aktuelna, jer za mađarske pogranične vlasti kolone izbeglica sa neevropskih strana isto su što i krdo krava. A kako u svakoj lošoj situaciji ima dragocenih izuzetaka, nemačka firma koja proizvodi taj drot, odbila je njegovu isporuku Mađarima, iz razloga iznenađujuće moralnih. Ta tvrtka, veli Jergović, nije nikakva humanitarna udruga, pa ipak, žeđ za profitom prevladana je ljudskom pomišlju da čovek drugo je nego stoka.

Ovo je za mene paradigmatičan znak: u nešto evropskih glava rodila se volja za dobrodošlicu velikoj koloni tog sveta, bliskoistočnog, azijatskog, afričkog. Gore poneke zgrade po Evropi, namenjene doseljenicima, rogobore kojekakve desničarske skupine po našem kontinentu, u strahu da se ne okrnji beloputost naše rase, svejedno, opšte raspoloženje ipak naginje tome da se ispruže obe ruke tim ljudima iz daljine. Jedna floskula Josipa Broza Tita o „bratstvu i jedinstvu“, difamirana od nacića iz raspadnute Jugoslavije, ipak pokazuje da je ovo na snazi i danas, nadati se je da će bratska pomoć izbeglicama učvrstiti jedinstvo našeg rahlog kontinenta. Čini mi se da je to najvažniji globalni događaj svetski, nakon pada berlinskog zida, moguće da se masovni ulazak neevropskih kontinenata u evropski, zasnovati jednu novu duhovnu verziju Sjedinjenih država Evrope, srećniju od one preko Okeana. Jer i onamo, u jedan mah transportovana je masa afričkog življa, samo što ovi, dopremljeni su na novi kontinent u lancima, ovi što dolaze nama, lance su bacili doma.

Ima već dugo kako je Gustav Rene Hocke razjasnio dva postojeća duha, acitistički, ponikao u antičkoj Grčkoj, i onaj drugi, azijantski, sa Istoka. Zašto se onaj stil zove azijantski? Nastao je još u petom veku pre Hrista u Maloj Aziji. Onda kad je klasična Grčka susrela kulturu Istoka. Tako su ovi autentični Evropejci namah zakoračili u Aziju, Georgija, Empedoklo, posebno „mračni“ Heraklit. Time je iznenada staložena grčka misao otkrila da se na Istoku događa već davno nešto vrlo bitno, ono što su oni nazivali „phantasia“. Sada je jasno da bez ovog duha ne bi bilo ni Hljebnikova, ni Maljeviča, ni Dzige Vertova, kao što je i većina instrumenata kojima služila se evropska muzika pre Bacha, načinjena u Aziji.

Posmatram ove lepe fizionomije pametnih, obrazovanih i hrabrih ljudi iz Sirije, Avganistana, Iraka, koji u naručju nose ne samo sopstvenu decu, no i vlastita znanja, svoju dragocenu prošlost, jer ako su razbojnici u njihovim zemljama porušili hramove, oni su poneli sa sobom barem sećanje na njih. A onda i ono što što Hocke pronašao je u azijantstvu: mnogoznačnost, katkad prekomernost. Sve ono što je na tim stranama Breton označio kao korene vlastitog nadrealizma, sav onaj fundus koji smo mi u Evropi preuzeli od te zamamne strane sveta, sada smo u prilici da nadoknadimo udomivši njene stanovnike, pružajući im krov, kruh, milk of human kindnis.