Voda ispod mosta

***

Ja sam gradsko dete. Otac nije nikada bio u državnoj službi, bio je privatnik, staklorezac. Odnos vlasti prema toj kasti bio je isti kao današnji odnos naroda prema bogatašima. Nešto kao mržnja i stalno sumnjičenje da tu nisu čista posla. Nijedna privilegija države nije se odnosila na njih, za razliku od ostalog naroda, sami su uplaćivali sebi za penziju i osiguranje u poseban fond. Kada su svi državni fondovi otišli bestraga, ovaj privatnički je bio zdrav i u plusu. Tako je to bilo neko vreme, pa su ga onda jednostavno ovi gubitnički fondovi progutali. To se zvalo „objedinjavanje“.

***

Posle rata u modi su bila mala, okrugla džepna ogledalca, krug otprilike kao kad spojite kažiprst i palac. Metalni okvir, nazad sličica, Ava Gardner i tako to, a između, parče novine da se sačuva sličica od crne hemikalije na pozadini ogledalca. Pravio ćale to na veliko, sećam se da se u i kući sklapalo, lepo se prodavalo na vašarima. Jednog dana tatu uhapse. Šta je bilo? Razbilo se neko ogledalce kod nekog savesnog komuniste, pa je taj uredno proverio ono parče novine u sredini „sendviča“ i ustanovio da je to okrugli isečak iz lista Vreme koje je izlazilo za vreme okupacije. I šta je to drugo nego podmukla neprijateljska propaganda pod maskom ogledalca, koju neprijatelj, tj. privatnik, podmeće u točkove našeg razvitka. To što su te novine uredno kupovane na državnom otpadu, teško da bi pomoglo ćaletu da ne zaglavi duže u apsu da nije imao starog kuma, novog pukovnika, pa je tako nekako njegova garancija pomogla da se posle mesec-dva otac domogne slobode. Nedugo zatim kum je zaglavio na Golom otoku. Tu privatni stakloresci nisu mogli pomoći, ali sam ja bio zadužen da povremeno odnesem nešto hrane ili odeće njegovoj ženi.

***

Obično se detinjstvo pamti kao lep period slobode, radosti, igre i nevinosti. Ništa od toga u mom sećanju. Skoro ničega se ne sećam do šeste godine života, samo su ostala osećanja: tuga, teskobe, usamljenost i strahovi. Zavidim umetnicima koji iz tog rudnika radosti kopaju materijal za rad.

***

Pamćenje događaja počinje sa polaskom u školu. Živeli smo na Crvenom krstu, prilična provincija u odnosu na centar Beograda. Odveli su me do škole, oko kilometar hoda, i predali na staranje postarijoj učiteljici Rogićki. Đaci podjednaki: žgoljavi, siromašni, poslušni, uz vrlo retke izuzetke. Ta danas zaboravljena osobina se u to vreme podrazumevala. Deci nije bilo mesto tamo gde odrasli sede i razgovaraju; danas kada se među starijima pojavi dete, sve se prekida i puna pažnja se okreće prema detetu, ono postaje centar pogleda i ljubazne pritvornosti. Onomad, dete je imalo odmah da ode da ne ometa odrasle svojim glupostima. Naravno, bilo je izuzetnih situacija, ali red se znao. Ne kažem da je to bilo bolje, videćemo šta će ispasti od ovih generacija, ali često danas poželim stari običaj. Ne sećam se nikoga koga su roditelji dovodili u školu, svi smo išli i vraćali se sami. Tačno, nije bilo automobila, ali smo i mi nekako bili učeni da budemo odgovorni. Strepeli smo pomalo od roditeljskih sastanaka, ali me nikada nisu terali da učim. Moj posao. Tata ide u radnju, mama radi u kući, a ti učiš školu. Ako nema dovoljno za život, tatin problem, ako hrana zagori, mama nije radila dobro, ako nemaš dobre ocene – nisi učio. Jasno. Samo je knjižica na polugođu i kraju godine bila trenutak istine. Kasnije, već u srednjoj školi na polugođu sam doneo knjižicu sa nekim trojkama, sve osrednje. Ćale je to pogledao i rekao majci: Sutra ga spremi da ide sa mnom u radnju. I stvarno, ujutru rano buđenje i sa ćaletom na posao. Radnja mala, hladna, svuda mokro, buka i pravi rad, rukama. Oko podne sam išao kući i donosio tati ručak u posudama „na sprat“. Potrajalo je to neko vreme, meni je izgledalo kao večnost.

Onda smo obavili razgovor: „Hoćeš li da učiš školu ili zanat?“. Te godine na kraju sam bio odličan.

***

U kući su se poštovali pravoslavni običaji. Tata nije radio na Božić i za slavu. Sutradan bi obavezno na vratima radnje zaticao rešenje o kazni jer je radnja bila zatvorena, inspekcije su bile savesne u borbi protiv nazadnih elemenata. Vodili su me u crkvu, uvek dosadno mesto. Ipak, i danas odem ponekad, kada mi je zaista teško.

***

Ako vam sve ovo izgleda kao neko veličanje patrijarhalnog života, grdno se varate. Prosto tako je bilo, i tako se sa mnom završilo. Sa nekim drugima drugačije. Već ste zaključili da sam bio jedinac, nisam imao ni kuče, niti sam ga želeo. Imali smo rođaka u Sarajevu, poznatog pekara ispred čije radnje je uvek bio red i iz njegove pekare kola sa konjima su raznosila hleb širom Sarajeva. Imao sam oko pet godina i jednog jutra su me pustili da sednem pored kočijaša i da se provozam po Sarajevu. Lepo je bilo dok nismo došli pred jednu kafanu, na nekom trgu blizu železničke stanice. Majstor je sišao sa kola da odnese hleb i ostao sam na sedištu sam. Tada je zapištala neka lokomotiva, konji su se poplašili i poludeli. Pojurili su okolo kao podivljali, levo-desno, ja sam bio prestravljen, onda su se posle mahnitanja okolo kola prevrnula i ja sam pao pravo na glavu. Bol i čvoruga na glavi nisu bili ništa u poređenju sa doživljajem straha od podivljalih konja. To mi je ostalo za ceo život, duboki strah od životinja. Vidim ih kao nešto što se ne da kontrolisati, što može da ugrize ili napadne iznenada i bez povoda. Prosto, životinje ne pripadaju mom svetu, veoma uživam u biljkama i iznad svega u moru, najčudesnijem delu prirode, koga se začudo ne bojim ni kada malo poludi. A kad se stvarno razgoropadi – nisam baš siguran da je ovo istina.

***

Živeli smo u stanu na mansardi, pedesetak kvadrata, a u kuhinji je bio hladnjak. Velika kutija, dve pregrade sa poklopcem odozgo. U jednu pregradu se stavljala hrana, a u drugu velike kocke leda koje su po kućama raznosile ledadžije kolima sa konjskom zapregom. Svakih nekoliko dana novi led koji je čuvao hlad ovog „frižidera“. Jednog dana pojavili su se u izlozima pravi frižideri.

Veliki, beli, glatki i fantastični kao i sve što je dolazilo sa zapada. Majka se zaljubila u spravu i počela da ubeđuje oca da kupi frižider. Nije to išlo glatko. Tata je tvrdio da nam ništa ne fali ovako, da je frižider skup, da nam uopšte ne treba. Čini mi se da su njene pridike trajale mesecima i kao što obično biva, on je popustio da se oslobodi te muke. I stiže frižider. Raspakuju ga lepo, mama ga opere detaljno, smesti ga pored zida i uključi u struju. Uzmuvala se oko njega, uveče dolazi tata i traži da vidi taj led i proba nešto „ladno“ iz frižidera. Majka kaže kako je još rano, još nije stigao da se ohladi. Sutradan se vraćam iz škole, frižider stoji na sred kuhinje, otvoreni prozori i vrata, mama jako nervozna. Šta je bilo? Mama pravi promaju da ohladi frižider jer on umesto da hladi -greje! Mora biti da mu ne prija ono mesto pored zida pa treba da mu se ugodi jednom dobrom promajom, da se rashladi. Ništa ne pomaže, dolazi tata i ima da čuje istinu od očajne majke. Sutradan zovu servis, ljudi dođu i ustanove da je stvar pokvarena, donesu drugi i spasu majku od nervnog sloma. Tako smo prvi imali frižider, ali smo sa bojlerom i televizorom dobro pričekali.

***

Knjiga u kući nije bilo. Ustvari jeste, jedan predratni komplet Nušića, koji je popunio malu policu iznad kauča. Tata je čitao Večernje novosti koje je na trolejbuskoj stanici prodavao omanji slepi čovek, čika Ljuba. Uzvikivao je naslove dana i svi smo ga znali kao „novinara“. Mama je čitala pravoslavni kalendar, a knjige niko nije dirao osim mene. Prva čitateljska iskustva su mi bila dramska i mislim da me je to opredelilo za ceo život. Hteo sam da glumim, da podražavam te likove, pa sam krenuo u Radio Beograd, kod Bate Miladinovića. Povremeno su bila potrebna deca za radio-drame, tako sam video i prave glumce. Onda je proradila i televizija, pa su nas uzimali za dečije emisije. Moj prvi reditelj bio je Sava Mrmak, a ja sam u nekoj pregradi izvodio neku pantomimu, uživo! To „uživo“ me je takođe zarazilo za ceo život. Uzbuđenje koje donosi činjenica da se ne sme pogrešiti, da nema ponavljanja ni ispravke, odredilo me je kao obožavaoca žive televizije. I dalje sam u tome dogmatičan, jedino živa televizija je „prava“. Mnogo godina kasnije uradio sam i magistarski rad „Televizija pre pojave magnetoskopa“, sprave za snimanje. Taj period televizije je sasvim zaboravljen, a u tom dobu televizije su pravile čudesne programske spektakle. Jedan od projekata u tom zlatnom dobu naše televizije bila je i dramatizovana Nušićeva „Autobiografija“. I tu sam igrao neku malu ulogu u razredu, ali sam uzeo taj tekst i na završnoj svečanosti u mojoj osnovnoj školi, kada smo dobijali „diplome“, režirao sam sa svojim drugarima iz dramske sekcije ovu stvar i glumio naratora Nušića. Bio je to zaista ogroman uspeh i veselje za publiku, roditelje uglavnom. To je moja prva režija, neponovljivo ushićenje. Nastavio sam i u srednjoj školi. Pravili smo recitale, male komade, čak išli po mesnim zajednicama na „tezgarenje“. Posle smo ja i Lane Gutović, prvi glumac te „trupe“, delili metalne parice na povratku kući, u tramvaju.

***

Od mene, ipak, ne bi bilo ovo što sam da na Crvenom krstu nije postojalo Beogradsko dramsko pozorište i bioskop Avala. Ne sećam se više koji sam komad prvo gledao. Možda „Plači voljena zemljo“, jer je igrao jedan naš vršnjak Mića Kravljanac, kasnije poznati hokejaš, a na sceni prefarban u jadnog crnačkog dečka koji pati u rasističkom okruženju. Ustajali miris pozorišta, uzbuđenje pri gašenju svetla i dizanju zavese, prelaz iz stvarnosti na snove pozornice opili su me. Pratio sam šta se dešava na sceni sa punim saosećanjem, otvorene duše. I kasnije, gledao sam sve zvezde tog pozorišta, a Batu Živojinovića sam viđao i ispred pozorišta kako čiuka sa svojom Lulom.

***

Bioskop me je opčinio još više. Sramota me da kažem do koje godine sam imao dileme o tome kako je moguće da svi ti glumci budu istovremeno u više bioskopa, nisam mogao da se pomirim sa tim da su to sličice, hteo sam da verujem da su preda mnom živi, stvarni ljudi. Prava hipnoza. Često sam se iz bioskopa vraćao kući bez šala ili kape koju bih zanesen prosto zaboravio na sedištu. Treba li da dodam kako majka nikako nije odobravala ovakve zanose koji koštaju. Onda je došao sinemaskop. Prvi film na širokom platnu u boji „Karmen Džons“, osavremenjena adaptacija Bizeove opere. Verovali ili ne, muziku sam naučio napamet, mogao sam redom da pevam sve arije. Kako? Naravno da nisam mogao toliko puta da idem u bioskop, ali sam mogao da načuljim uši pored izlaznih vrata gde se sasvim lepo čuo ton. Ko zna koliko puta sam tako stajao pored vrata, slušao dijalog i naročito pesme, zamišljajući ono što se vidi na ekranu. Verovali ili ne.

***

Radio me uzbuđivao na čudan način. Ne toliko onim što se emituje koliko okretanjem skale. Svi ti razni jezici ko zna odakle, šištanja i cijukanja radio-talasa, sve mi je to pokretalo maštu koja je zamišljala taj ogroman, nedokučiv svet, toliko neuporedivo veći od moje male skučene stvarnosti. Svet se tada još nije bio smanjio, daljine su bile nedostižne i radio mi je pružao tu melanholičnu čežnju za daljinama i ogromnostima sveta. Onda je došao gramofon. Češki Suprafon i nekoliko ploča na 78 obrtaja. Ivo Robić „Hej, Džo, (onda band vikne „DŽO!“) dug je put do njenog stana, al' ja moram svakog dana, hitat' mojoj dragoj.“ To je bio moj prvi rock'n'roll. Uključen u radio „Kosmaj“ treštalo je to po kući, da bi se uvek završilo ulaskom majke koja bi sve utišala na njoj podnošljivu meru.

***

Upisali su me u školu „Stanković“ na časove violine. Naučio sam malo da sviram, ali sam je od početka mrzeo i zavideo onima što sviraju klavir jer pritisnu dirku i dobiju pravu, čistu notu.

Mrzeo sam da vežbam, ali sam ipak naučio note i, kasnije, zavoleo klasičnu muziku koju sam preneo na male ekrane.

Kad je došlo vreme brijanja, postao sam član grupe Elipse. Dobro, ne baš pravi muzičar, brinuo sam o njihovoj tehnici, zakazivao svirke, išao na probe, malo dopevavao u pozadini poneku tercu i lupao u daire. I neke tekstove sam napisao, bezvredne, naravno. Ko god kaže da je počeo da svira rock zbog umetnosti, masno laže. Sviralo se samo zato da bi nas primetile devojke. I bilo ih je, ne baš kao oko Bitlsa, a i Borko iz Zlatnih dečaka je bio mnogo uspešniji, ali i mi smo se snalazili. Tako sam proveo i prvu celu noć sa ženskim bićem u našoj šupi za instrumente, na jednom prašnjavom starom kauču. Ujutro, kada smo izašli, bilo je proleće, prazan grad, mirisi, ptice… i jedan novi pravi muškarac u Beogradu.

O SAGOVORNIKU

Aleksandar Mandić rođen je u Beogradu 1945. Akademiju za pozorište, film, radio i televiziju završio je u klasi profesora Huga Klajna i Radoša Novakovića. Režirao je više od 800 TV emisija, nekoliko filmova i pozorišnih predstava. U mnogim režijama bio je prvi – prvi je radio TV talk show; prvi je prenosio jedan rok koncert (Bjelo dugme sa Simfonijskim orkestrom iz hale Pionir ); prvi je režirao dupleks program uživo (zajednički, istovremeni nastup muzičara iz Budimpešte i Beograda )… Za većinu svojih režija sam je pisao scenarije. Piše i komentare sa osobenim ličnim pečatom. Živi i radi u Beogradu.