Zavisnost u svetlu teorije igara

Tansakciona psihoterapija, zavisnost i igre

Transakciona psihoterapija je terapijski pravac koji je osmislio Erih Bern, a koji se zasniva na psihoanalizi. Ovaj pravac koji je dostigao popularnost zahvaljujući lako razumljivim pojmovima i terapijskoj efikasnosti je prvi iznjedrio pojam igara, koji se koristi da bi se objasnila neka ljudska ponašanja.

Prema TA, zavisnost se definiše kao ono ponašanje koje osoba koristi jer procenjuje da bez nečega ili nekoga ne može da živi, bilo da se radi o drogi, hrani, partneru, seksu itd. Obično je uzrok ovakvih problema nezadovoljena razvojna potreba u detinjstvu, simbiotski odnos sa nekim od roditelja, ili neki psihijatrijski poremećaj, pa osoba narastajuću tenziju reguliše oslanajući se, ne na sebe i svoje potencijale već na objekat sa strane. Osobe zavisne od droge često, da bi opravdale svoju zavisnost, počinju da igraju igre.

Igre predstavljaju neautentična ljudska ponašanja. Sam naziv igra podseća na nešto bezazleno, ali igre u ljudskim odnosima se obično odnose na destruktivna i autodestruktivna ponašanja, koja sadrže neke sakrivene motive.

Postoji razlika između svesne i nesvesne igre. Svesna igra ili manipulacija je ponašanje gde osoba procenjuje da neće dobiti ono što želi ako otvoreno istupi i traži ono što joj je potrebno, pa pristupa manipulaciji drugom osobom ili prevari da bi je obmanula. Obično se ide na manipulaciju, jer se zna da zahtev može biti neetičan ili štetan po drugu osobu. Tako, na primer, osobe koje su zavisnici često navlače naivne tinedžere na konzumiranje droge u stilu probaj samo jednom, ne možeš postati zavistan itd, iako su svesne da je to laž ili manipulacija, ali one od toga imaju korist. Ili dileri koji prodaju supstitucionu terapiju, izigravajući apotekare i lekare, i savetuju kako da se ti preparati uzimaju „za skidanje“. Takođe se ovim tehnikama služe i zavisnici u oporavku jer su naučili ta ponašanja na ulici.

Nesvesne igre

Nesvesne igre su nešto sasvim drugo. Osoba obično kreće u neku igru motivisana da će ostvariti dobit ali, zbog sopstvenog unutrašnjeg konflikta, ta se dobit nikad na desi jer sama osoba nesvesno sabotira svoj cilj.

Na primer, devojka može biti svesno uverena da su muškarci u redu i kreće u vezu sa nadom da će ovog puta ostvariti uspešnu vezu, ali je zapravo nesvesno uverena da su svi muškarci loši, jer je takav njen zaključak otkad je bila mala. Otac je ostavio. Ona onda počinje da primećuje kod svog partnera znake da je ne voli, ne poštuje, da nije ok i raskida. Znači, postoji unutrašnji sukob ili konflikt između dva oprečna uverenja, muškarci su ok i nisu ok. Pošto je igra nesvesna, osoba ne zna zašto svaki put nema sreće sa muškarcima, a u stvari nije svesna da svojim ponašanjem izaziva da se njen loš zaključak ostvari. Ili supruga alkoholičara koja ga stalnim skandalima „gura“ u recidiv. I dok svima govori da je najsrećnija kada muž ne pije, podsvesno od recidiva ima dobit. Dok suprug pije, ona je dobra, a on loš.

Igre i pogrešna uverenja

Igre generišu naša pogrešna uverenja koja smo, najverovatnije zbog ranih trauma, stekli u detinjstvu. Tako ostaje uverenje: ja ne vredim, ljudima ne treba verovati, ne smem pokazati u životu ljutnju ili strah itd. Onda težimo da ta uverenja potvrdimo iako zbog njih imamo problema u životu, jer nisu tačna. Ono što je osnovna karakteristika igre je da se uvek ponavlja i da je nesvesna. Tako dobijamo utemeljene obrasce ponašanja. Razlika između igre i autentičnog ponašanja je u tome što je autentično ponašanje zasnovano na ispravnim uverenjima i ne postoji unutrašnji konflikt u osobi oko njega. Autentično ponašanje vodi zadovoljstvu i iskrenosti, igra je prikrivena. Granica između svesnog i nesvesnog je kod svih ljudi dosta labava. I često se sadržaji prelivaju iz jednog u drugi dio psihe. Kod zavisnika je, po samoj definiciji bolesti, ta granica još labavija i uslovnija. Zavisniku koji treba da objasni sebi i drugima zašto uzima drogu i kojemu je potrebna svakodnevno ogromna suma novca, do kojeg dolazi nemajući ni stalan posao ni obrazovanja, „mozak radi 300 na sat“. Zbog toga su zavisniku svesne i nesvesne igre potrebne kao konstrukcija na kojoj se drže mehanizmi bolesti. On je sa njima i u njima svoj i na svojem. I tek mnogo kasnije, kada se suoči sa gorkom istinom propadanja na svim životnim poljima, počne da se ponaša autentično i prestane da igra igre, krenuće i dugotrajni proces ozdravljenja.

Da bi zavisnik u oporavku zaigrao igru mora postojati hemijski konflikt u osobi. Hemijski konflikt u osobi je konflikt između dva dela ličnosti: onog koji želi da se drogira, jer drogiranje osobi donosi određene psihološke dobiti i onog dijela ličnosti koji ne želi da se drogira jer drogiranje je štetno. Droge velikom broju zavisnika daju osećaj kompezacije psihičkih poremećaja koje su imali ranije. I sama bolest zavisnosti se razvija brže i sveobuhvatnije ukoliko je „praznina“ u psihičkom funkcionisanju veća.

Koje igre igraju zavisnici?

Postoje i igrači nesvesne psihološke igre koja se zove „Drogiran i ponosan“(Igre opisane na osnovu knjige dr Zorana Milivojevića “Igre koje igraju narkomani“). Ovi igrači nastoje da svima dokažu da je drogiranje kul i dobro tako da oni nemaju unutrašnji konflikt po pitanju drogiranja. Oni su ubeđeni da su našli formulu uspjeha koja će im služiti vječno. Takvi zavisnici su nedostupni za tretman, sve dok definitivno ne kapituliraju. Naše iskustvo u ustanovi za lečenje bolesti zavisnosti je da se na tretman obično javljaju muškarci u kasnim dvadesetim i ranim tridesetim godinama koji su u toj fazi života već dovoljno materijalno, moralno, fizički i psihički propali, pa im je tretman jedino podnošljivo rešenje.

Dok god je osobi važnije da se ne drogira nego da se drogira, ona će održavati apstinenciju. Nažalost razni emotivni potresi, neprijatne emocije i socijalni odnosi mogu da utiču na ponovno reaktiviranje želje za uzimajem.

Kada osoba upadne u apstinencijalnu krizu, sam doživljaj jačine krize umnogome zavisi od toga kako osoba gleda na krizu. Ako krizu doživljava kao nepodnošljivo stanje, onda će se tako i ponašati pa će pokrenuti mnoge igre da dođe do droge. Često je strah od predstojeće krize mnogo intezivniji od simptoma apstinencijalnog sindroma. O čestoj subjektivnosti osećaja apstinencijalne krize govore i primjeri zavisnika koji u određenim stresnim situacijama ponekad ne osjete krizu, na primer u pritvoru.

Uzimaoci droga ne znaju razliku između želja i potreba, tako da im je korisno to objasniti, da neće umreti ako ne uzmu droge već obrnuto, da postoji značajna verovatnoća da će umreti ako nastave da uzimaju.

Zavisnik pokreće nesvesne igre da bi ponovo došao do droge i time opravdava svoje ponašanje. Tako da je za krizu vezana nesvesna psihološka igra „Daj mi, u krizi sam“ koju uzimaoci pokreću kada nastupe neprijatni simptomi apstinencijalne krize u kojoj oni nastupaju iz uloge Žrtve i koriste simptome da suptilno iznude novac od drugih za droge, da bi kasnije prešli u Progonioce koji na mnogo tvrđi način iznuđuju novac od ,na primer, bližnjih. Neretko se dešava da, u porodicama u kojima uzimaoc ima dugogodišnji narkomanski staž, sami roditelji idu da kupuju droge za svoje dete da „se ono jadno ne bi mučilo i kriziralo“. Tako roditelji upadaju u ulogu Spasioca, a na kraju završe u ulozi Žrtve jer se time problem ne rešava, a zahtjevi uzimaoca za novcem, drogom, postaju veći i nemilosrdniji, pa on postaje Progonilac.

Tipične igre u ustanovama za lečenje bolesti zavisnosti

Opisali smo neke tipične zavisničke igre u ustanovama, da bismo olakšali njihovo prepoznavanje, kako od strane porodice zavisnika, stručnjaka koji rade sa zavisnošću, tako i od strane samih zavisnika.

„Moguće je drogirati se rekreativno“– često se borimo sa ovakvim uverenjima zavisnika. Oni, ustvari, pokušavaju na bilo koji način da ostave drogu u svojim životima. Kao argumente navode da su nekad, odnosno kada se zavisnost tek formirala, uspevali da uzimaju „vikendaški“. Pri tome zaboravljaju da je to bilo na početku zavisničke karijere i da je od tada obično prošlo 10 do 15 godina.

„Naći ću zamenu“– zavisnici često svoju bolest vežu za jednu psihoaktivnu supstancu, ostavljajući za sobom mogućnost konzumacije drugih. Neću uzimati heroin, ali ću povremeno uzimati kokain ili ću piti jer „pobogu svi ljudi piju“. Naravno, ovdje se radi o patološkoj potrebi da se promeni stanje svesti, a konzumacija „zamene“ će, ranije ili kasnije, dovesti do osnovnog sredstva zavisnosti, koje se iskristalisalo tokom dugogodišnjeg staža.

„Jednom narkoman – uvek narkoman“, nemoguće je ostaviti drogu, zašto se onda i mučiti.

„Robin Hud“– često zavisnici sebe pokušavaju da prikažu kao borce protiv nepravde. Krađe opravdavaju time da su krali od bogatih, a oni po njihovim ubeđenjima i sami nepošteno dolaze do bogastva. Uvek se prisećamo jednog pacijenta koji je razvio celu teoriju da su današnji heroinski zavisnici naslednici hajduka, jer prvi su bežali u planine i borili su se protiv zuluma, a ovi drugi, po njemu, zbog toga što ne mogu da se suoče sa nepravdom, „kradu od bogatih“ i „beže u drogu“.

„Pravni zastupnik“– je igra kad neko od zavisnika u centrima uvek ima potrebu da „štiti prava“ ostalih zavisnika i uvijek se oseća prozvanim da istupa.

„Bolje biti bilder, nego zavisnik“– je igra kada zavisnici u ustanovama gde postoje teretane počinju opsesivno – kompulsivno da se bave svojim telom i rade stotine trbušnjaka i sklekova i dižu stotine kilograma tegova. Jačanje tela dovodi do rasta agresije, jer zavisnik koji je tek uspostavio krhku apstinenciju ne ume da kontroliše nabildovano telo.

„Ne smem da izađem, izbaci me ti“– osoba nesvesno želi da izađe, ali ne sme zbog pritiska porodice ili sopstvenog osećaja krivice, pa počne da se ponaša toliko loše da na kraju bude izbačena.

„Ne mogu da živim bez žene i dece“– osoba želi da izađe i da se drogira, a to opravdava željom da bude sa porodicom.

„Nisam ja propao kao oni“– osoba želju za drogiranjem racionalizuje time da nije propala, ima gorih, da ona može da se kontroliše. On uzima drogu svakodnevno, ja ne. On krade, ja ne. On uzima intravenski, ja ne. On ima hepatitis C, ja ne. On je bio u zatvoru, ja ne…Nikada nećemo zaboraviti jednog klijenta koji je ispričao da 8 godina uzima heroin, od čega 4 godine intravenski, da je bio u zatvoru zbog droge, da je zbog svog načina života izgubio nekoliko poslova i da se razveo. Na kraju je upitao terapeuta: „Zar vi mislite da sam ja kao ovi narkomani?“

Igre roditelja

Tipične igre koje igraju roditelji zavisnika su uglavnom:

„Nemoguće je da se moje dete drogira“– je zatvaranje očiju pred problemom, porodica ne prihvata očigledne simptome. Neki roditelji informaciju da se dijete drogira doživljavaju kao atak na sebe ili dijete.

„Gdje sam pogrešila“– samookrivljivanje i demobilizacija krivicom. Roditelj krivi sebe i umjesto da se posveti efikasnom rješavanju problema, krivica ga blokira.

„Spasite ga, ako ne uspete vi ste krivi“– roditelji pokušavaju da odgovornost za rezutate liječenja prebace na terapeute („Vi ste mu kao otac“). Misle da su terapeuti čarobnjaci i da mogu da izleče osobu bez njene autentične motvacije. Ne žele da prihvate da programi oporavka zavisnika daju rezultate ne kod onih kojima su potrebni, već kod onih koji to iskreno žele. Ako tretman ne uspe, mogu da okrive terapeuta, obično u nekompetentnosti ili nezainteresovanosti, i tako pokušavaju da „zaštite“ dete i sami izbegnu odgovornost za neophodnu promenu porodičnog sistema.

„Sin je u ustanovi, a šta ja da radim sa svojim životom?“ – Obično majka stalno zove, brine se za sina, a ustvari se plaši da će, ako se ne bavi sinom, morati da se suoči sa prazninom ili nekim potisnutim problemom u svome životu. Takvi roditelji su veoma tvrdokorni na promene. Pokušavaju svakodnevno da zovu terapeuta očekujući da će na taj način umiriti sopstvenu anksioznost.

Na kraju….

Valja istaći da u osnovi svih igara koje, kako smo videli, mogu da budu izuzetno destruktivne, stoje uverenja osobe da ne vredi, da ne zaslužuje da živi, da ne zaslužuje da se oporavi. Igre koje roditelji igraju takođe sadrže osnovna uverenja koja su loša i nerealna. Da bi se ispravno psihoterapijski uticalo na ova sržna uverenja potrebno ih je zameniti zdravim stavovima prema sebi i životu. To bi trebalo da uradi celi porodični sistem, jer je zavisnik deo tog sistema. Znanje o igrama je korisno da bismo razumeli nečije naizgled nelogično ponašanje i da bismo se postavili na pravi način prema igračima. Ukoliko imate zavisnika u porodici ili okruženju, važno je da ste upoznati sa ovim korisnim konceptom. Naše iskustvo je da oslobođenje od igara na kraju dovodi i do autentičnog života zavisnika. A to je ono što svaki čovek želi, bio zavisnik ili ne…

Autori teksta

Dr Ljubinko Kaludjerović, psihijatar – narkolog

Adriana Pejaković – psiholog i psihoterapeut u edukaciji TA Centra